ТРЕНУТАК
Знаш, у твом загрљају препукао сам; ужасно одједном жив; изгледа да ме нико дуго загрлио није, или ми се чини, као што се и ти само чиниш; болеле су твоје руке, случајна коса, намерни ветар који зна жеље; излила си се потпуно, у трену, тајном вештином, и препрсла је као кестен несаломива самоћа у којој сија подне. Видиш, знао сам да си случајна; да си била, да нећеш бити; да си непозната–препозната–непозната; као клетва на старохебрејском, као благослов на арамејском, као обећање у генима. Знаш, написаћу после много тога о теби, што смешно је, дводимензионално те стварати да би те непознати људи гледали скривеним 3D наочарима. Живеће те сви који те читају, ако неко то још уме; можда ће неки лудак помислити да си најневероватнија жена планете, кренути да те тражи. Можда ће ми тражити твој број, покушати да га погоди у тајној поруци бар- кода на жестоком пићу док гледа у младе руке уморне касирке? Видиш, страшно си ме загрлила... Исплакао сам све жене из својих зеница, заборавио све смрти, све ми је било опроштено. Не знаш и не видиш? Знам.
е ПЕСМА О ТЕБИ
на палом дрвету, на подневном сунцу, када ћутање до уврх крошњи нарасте, жижа где се прелама самоћа, нежност разливена као крв жртвених животиња; то је стрељачки вод, распарана кожа над понором од кога не можеш склонити поглед, слепљено небо у грудима, света помама. Кажем: принеси и принеси се, дивна, злогука, што ништа о себи не знаш.
СУТОН
Сунце је запало за обрисе града; моје су очи пас мокар од киша које долазе, а ти се нећеш више рађати у мојој утроби од стакла; види, гаврани су уморно спустили главе.
Владимир С. Вуковић |