ТРЕНУТАК
Знаш,
у твом загрљају препукао сам;
ужасно одједном жив; изгледа да ме нико дуго
загрлио није,
или ми се чини, као што се и ти само чиниш;
болеле су твоје руке, случајна коса,
намерни ветар који зна жеље;
излила си се потпуно, у трену, тајном вештином,
и препрсла је као кестен несаломива самоћа у којој
сија подне.
Видиш,
знао сам да си случајна; да си била, да нећеш бити; да си
непозната–препозната–непозната;
као клетва на старохебрејском,
као благослов на арамејском,
као обећање у генима.
Знаш,
написаћу после много тога о теби, што смешно је,
дводимензионално те стварати
да би те непознати људи гледали скривеним 3D
наочарима.
Живеће те сви који те читају, ако неко то још уме;
можда ће неки лудак помислити да си
најневероватнија жена планете,
кренути да те тражи.
Можда ће ми тражити твој број,
покушати да га погоди у тајној поруци бар-
кода на жестоком пићу док гледа у младе руке
уморне касирке?
Видиш,
страшно си ме загрлила...
Исплакао сам све жене из својих зеница,
заборавио све смрти,
све ми је било опроштено.
Не знаш и не видиш?
Знам.
е
ПЕСМА О ТЕБИ
на палом дрвету, на подневном сунцу,
када ћутање до уврх крошњи нарасте,
жижа где се прелама самоћа,
нежност разливена као крв жртвених
животиња; то је стрељачки вод,
распарана кожа над понором од кога
не можеш склонити поглед, слепљено
небо у грудима, света помама.
Кажем:
принеси и принеси се,
дивна, злогука,
што ништа о себи не знаш.
СУТОН
Сунце је запало за обрисе града;
моје су очи пас мокар од киша
које долазе, а ти се
нећеш више рађати
у мојој утроби од стакла; види,
гаврани су уморно спустили главе.
Владимир С. Вуковић |
