Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________18_

 САВРЕМЕНА РУСКА ПОЕЗИЈА 

  Маријана Соломко  

Маријана Соломко је рођена 1984. године  у Санкт Петербургу. Завршила је музичку школу, а 2009. године факултет украјинске Националне музичке академије 
„П. И.
Чајковски“, одсек за клавир. Од детињства је свирала на многим концертима, а само у Шведској је, од 2001. до 2010. године, имала их више од седамдесет. Аутор је научних радова и чланака из области музике .
Прву песм
у написала је у шестој години. Победник је на много међународних такмичења поезије, добитница је Велике нараде Трећег међународног такмичења поезије под називом Велики Кнез Константин Романов  у Санкт Петербургу за 2013. годину. Те исте године учествује на ХХХ конференцији младих писца Северо-Запада.
Њене песме су објављене у алманасима поезије:
"Петербур
шке строфе" , "Млади Санкт Петербурга" (Санкт Петербург) , „Кућа кестенова“ (Кијев) , „Шареница“ (Доњецк); антологије : „Поезија – женско лице“ (Берлин), Поетски форум,  Благословена земља очаја“ (Санкт Петербург), као и у многим књижевним часописима.
      Аутор је
збирке песама Гуске лете на север.
      Члан
 је Савеза писаца Русије.
¤
 
Город ведёт на верёвке деревню:
Набок упасть петушиному гребню,
Белой корове вовек не доиться,
А мужикам – на кресты материться…
Город, народу совсем ты не дорог,
Светлой деревне ты ворон и ворог.

Город ведёт на верёвке деревню,
Срамно ристалище злыдней и вредней,
Стаи деревьев стенают без веток,

Тускнет мерцанье фонтанных монеток.
Город, народу совсем ты не дорог,
Светлой деревне ты ворон и ворог.

Город ведёт на верёвке деревню,
Тризну справляет заместо обедни,
В муках журавль, коченеет синица…
Осточертели пустые глазницы.




¤

 
Замедлялся закат заоконный
И рябины сургучная кровь...
Не спасёт никакая икона
Дом, где перелюбили любовь,
Дом, где предали и растоптали
Драгоценный терпенья ломоть.
И уста не напьются устами,
И тела – безнадёжная плоть


¤

 
Когда чредой разорванных полотен
Оскалит небо свой линялый зев,
Последний лист, как тромб, срывает осень
С тревожно ожидающих дерев.

Как много их, тьматысячных, не вечных
Листов, им было сказано: «Уже»…
Лежат они, как жизни человечьи,
В прошедшем времени, в забытом падеже.

Кругом стволы – опора за опорой,
Напившись соком жизненным глубин,
Как старцы, дремлют мудро и суворо,
Окованные панцирем морщин.

А листья, словно прожитые лица,
Лежат пластами, втоптанные в грязь,
Лежат, как обветшалые страницы,
В которых чья-то мысль не родилась


 
Град кô пса води село на узици:
Модеран бити – макар и на улици;
Белу краву сви да помузу желе –
У граду си неко чак и кад си теле,
Али човече – град су лица, не путеви,
Та светлост селу су вране и лешеви

Град кô пса води село на узици:
У штету и срам вуку га злобници,
Да у диму стење кô дрво без грана
И трепери кô новчић на дну фонтана;
Али човече – град су лица, не путеви,
Та светлост селу су вране и лешеви

Град кô пса води село на узици:
Погребни гости место слављеници;
Да с муком дижу укочене груди,
Очију празних сити и луди.




¤


 
Иза прозора закаснели сутон
Као оскоруша и восак у крви...
Неће спасити светац ни икона
Дом у коме љубав изјели су црви,
Кућу у којој је издано, згажено
Стрпљење као драги камен вредно,
И неиспијене усне уснама жедним,
И два тела што не беху једно



¤


 
Када се с платна ведрине слика смрви,
Небо накрене бледо ждрело;
Последњи лист јесени, к
ô угрушак крви,
С дрвећа пашће невесело.

Колико њих, мноштвенотмастих, не вечних
Лиски – жалосно рече: „Зар већ?“
Кô људи – и њих је несрећних,
У заборављеном падежу умрла реч.

За стабло везане милост са милошћу,
Пијане од сока са дна живота
Кô старац дремају строгом мудрошћу –
Заробљене на самом дну ћивота.

А лишће – живо као нечије лице,
Као поцепане из блока странице:
Згажено лежи испод прашине;
Нечије мисли у процепу тишине.