ПОЗДРАВ Умрли су вали! У плаветној ноћи Под звјезданим небом заспало је море, Док ја на пучини, без иједне боре, Са једрима мојим, с барком у самоћи, У сребреном путу мјесеца по води, У миру, без шума, без ћуха, без гласа, ЗаспÔ сам и чекам поврх мртвих јаза Лахор, да ми једро затегне и броди. Но узаман! Мирно! Чујем у самоћи Једино дисање тишине и ноћи! ... Док све већи немир у мом срцу саде. Ах, у златном огњу луне по пучини Љубим те све више! И мени се чини, Кад трепнуше једра, да твој осмјех паде.
|
¤
ИЗ ТУЂИНЕ Далеко су села, обале и горе И голубље небо домовине драге, И сањиве шуме, и широко море, И вечери сјетне, божанске и благе. Далеко, далеко, бескрајно далеко Оно топло сунце што ми живот даде, И с њиме све што је ужасно и дивно – Мој дух и срце, сву срећу и јаде... Ах, у мом је срцу много сјете, много! Ћутим, кô кад слушам бôни пљусак кише, Да спомени давни буде се у души И у срцу нешто јеца све то више...
|
¤
ПОШЉЕДЊА ЗИМА Под ногама снијег пуцкара и шкрипи, – Исто и у груд'ма... Свуд бескрајно бијело, Мртво, без живота, без духа, без наде – Свуд земља снијега – мртво, голо тијело... Замрзнута мисô не диже се више, Спава... С њом и туга и бол с њоме спава. Да ли, ово, зима и на душу пада, И је л' ово корак у сан, ноћ без јава?...
Leysin, Швајцарска, 1902.
|
¤
ЉУБАВИ Благосиљам тебе сада О, љубави вјечно млада! Ти си милост богом дана У данима људских рана, – Благосиљам тебе сада! Ти кô модро, плаво море На своме нас њихаш крилу, Сваке ноћи, сваке зоре, Пружајућ нам срећу милу: Слатки занос, златне снове, Васкрс нада, жеље нове. И све друго, пуно сјаја Што нам душу с небом спаја! Благосиљам тебе сада О љубави вјечно млада! Ти си извор светог пића – Моћна причест свијех бића, Свијех срца и духова, Васељене и вјекова, – Твоме царству конца није Мајко слатке појезије!
|
|
¤
ПОДНЕ Ми доље бјесмо на пјешчани жали; Ваздух олован, тежак, пун топлине, И смокве, мурве, наранче, маслине, И поља житâ, све кÔ да се пали. У густом хладу кокосових грана, На жутој трави изгорјелој јако, Ми смо сједили, заклоњени тако Од грдне жеге и од огња дана. Досадно муве зујаху са стране, Слух нам је тиме већ уморан био, – И тежак сумор у души се крио Од истовјетности дуге, непрестане. Ал' ти, храбрија, читала си нешто – Пјесника неког. Ја те лијено прати', Ни једне мисли нисам могÔ дати И једва да те разабирах гдјешто. Но, ја се пренух, чух стих овај један: “Све мртво спава у подневном југу, И дух, што пати, неће наћи другу Утјеху, до тугу и умор биједан.” “Бјежи с овог мјеста! Гле, овдје све мрије, Све, па и љубав, – природа је пуста Ту за бол и радост! ” И са твојих уста Стихови шумљаху даље и силније. Са мора вјетрић лагано долијеће И по маслинама треперећи паде; Широко лишће смокве шумит' стаде, КÔ да и природа чу што пјесник рече. И сâмо море уздахну и прену, О жале пљусну, као да се буди, И кÔ да буновно слуша, па се чуди И нама и пјесми, и том смислу њену.
| ¤
ОЧИ ТВОЈЕ Очи твоје То је простор, На коме је Анђô тужни, Из небеског Прогнан раја,
Писô боле срца свог.
И сав они Бол, без краја, Пун божанства И пун раја,
Паде у сјај ока твог.
|
¤
ПЕСМА О ХВАРУ Мирише ваздух пун страсти и бола; Мирише море! Свуда месечина. А завалила се сребрена пучина, Кô млада жена успавана гола. Шуморе вали! Какве су то речи? О, ко ће знати! Но, ослушни: јасно Не чини л' ти се, да ту пати страсно, Скривено негдје, душа и бол нечи'?! Ил' је то моја животна потреба, Да у свему ћутим део душе моје Па у шум морски, мирис мислим то је Биће што страда, што чезне, што треба! Чуј опет! Јеца око хриди голи' А ваздух мирише у страсти и боли.
|
|