Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________8_
https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
 ЗАБОРАВЉЕНИ СРПСКИ ПЕСНИЦИ 

  Јаков Шантић  

Јаков Шантић, песник, најмлађи брат Алексе Шантића је рођен 1882. године. Немирног духа, плаховит, а уз то сањар, Јаков је провео необичан и помало пустолован живот. После неколико разреда гимназије, он се 1900. године отиснуо с једном путујућом дружином глумаца која је гостовала у Мостару, и у току годину дана, пропутовао готово целу Србију. Ова „авантура“ је нарушила његово иначе слабо и начето здравље. После тога долази Женева, где је пријатељевао с Јованом Дучићем, затим Лезен и живот у болницама и санаторијумима за грудоболне, па Бока, Далмација и крај у Малом Лошињу. Његова песничка оставштина није мала, с обзиром на трајање његовог живота и време које је утрошио на писање: преко стотину дужих и краћих песама (укључујући и збирку песама Облаци), које су, највећим делом, објављене још за његовог живота у Босанској вили, Бранковом колу, Зори, Делу, и у малој збирци Пјесме, штампаној 1904. у Мостару. Умро је 1905. године.

 
 ПОЗДРАВ 

Умрли су вали! У плаветној ноћи
Под звјезданим небом заспало је море,
Док ја на пучини, без иједне боре,
Са једрима мојим, с барком у самоћи,

У сребреном путу мјесеца по води,
У миру, без шума, без ћуха, без гласа,
Засп
Ô сам и чекам поврх мртвих јаза
Лахор, да ми једро затегне и броди.

Но узаман! Мирно! Чујем у самоћи
Једино дисање тишине и ноћи! ...
Док све већи немир у мом срцу саде.

Ах, у златном огњу луне по пучини
Љубим те све више! И мени се чини,
Кад трепнуше једра, да твој осмјех паде.


¤

 
 ИЗ ТУЂИНЕ 

Далеко су села, обале и горе
И голубље небо домовине драге,
И сањиве шуме, и широко море,
И вечери сјетне, божанске и благе. 

Далеко, далеко, бескрајно далеко
Оно топло сунце што ми живот даде,
И с њиме све што је ужасно и дивно –

Мој дух и срце, сву срећу и јаде...

Ах, у мом је срцу много сјете, много!
Ћутим, кô кад слушам бôни пљусак кише,
Да спомени давни буде се у души
И у срцу нешто јеца све то више...




¤


 ПОШЉЕДЊА ЗИМА 

Под ногама снијег пуцкара и шкрипи, –
Исто и у груд'ма... Свуд бескрајно бијело,
Мртво, без живота, без духа, без наде –
Свуд земља снијега – мртво, голо тијело...

Замрзнута мисô не диже се више,
Спава... С њом и туга и бол с њоме спава.
Да ли, ово, зима и на душу пада,

И је л' ово корак у сан, ноћ без јава?...

Leysin, Швајцарска, 1902.



¤


 
 ЉУБАВИ 

Благосиљам тебе сада
О, љубави вјечно млада!
Ти си милост богом дана
У данима људских рана, –
Благосиљам тебе сада!

Ти кô модро, плаво море
На своме нас њихаш крилу,

Сваке ноћи, сваке зоре,
Пружајућ нам срећу милу:
Слатки занос, златне снове,
Васкрс нада, жеље нове.

И све друго, пуно сјаја
Што нам душу с небом спаја!
Благосиљам тебе сада
О љубави вјечно млада!
Ти си извор светог пића –
Моћна причест свијех бића,
Свијех срца и духова,
Васељене и вјекова, –
Твоме царству конца није
Мајко слатке појезије!



 

¤


 
 ПОДНЕ 

Ми доље бјесмо на пјешчани жали;
Ваздух олован, тежак, пун топлине,
И смокве, мурве, наранче, маслине,
И поља житâ, све к
Ô да се пали.

У густом хладу кокосових грана,
На жутој трави изгорјелој јако,
Ми смо сједили, заклоњени тако

Од грдне жеге и од огња дана.

Досадно муве зујаху са стране,
Слух нам је тиме већ уморан био, –
И тежак сумор у души се крио
Од истовјетности дуге, непрестане.

Ал' ти, храбрија, читала си нешто –
Пјесника неког. Ја те лијено прати',
Ни једне мисли нисам мог
Ô дати
И једва да те разабирах гдјешто.

Но, ја се пренух, чух стих овај један:
“Све мртво спава у подневном југу,
И дух, што пати, неће наћи другу
Утјеху, до тугу и умор биједан.”

“Бјежи с овог мјеста! Гле, овдје све мрије,
Све, па и љубав, – природа је пуста
Ту за бол и радост! ” И са твојих уста
Стихови шумљаху даље и силније.

Са мора вјетрић лагано долијеће
И по маслинама треперећи паде;
Широко лишће смокве шумит' стаде,
К
Ô да и природа чу што пјесник рече.

И сâмо море уздахну и прену,
О жале пљусну, као да се буди,
И к
Ô да буновно слуша, па се чуди
И нама и пјесми, и том смислу њену.



¤

 
 ОЧИ ТВОЈЕ 

Очи твоје
То је простор,
На коме је
Анђô тужни,
Из небеског
Прогнан раја,
Писô боле срца свог.
И сав они
Бол, без краја,
Пун божанства
И пун раја,
Паде у сјај ока твог.



¤


 
 ПЕСМА О ХВАРУ 

Мирише ваздух пун страсти и бола;
Мирише море! Свуда месечина.
А завалила се сребрена пучина,
Кô млада жена успавана гола.

Шуморе вали! Какве су то речи?
О, ко ће знати! Но, ослушни: јасно
Не чини л' ти се, да ту пати страсно,

Скривено негдје, душа и бол нечи'?!

Ил' је то моја животна потреба,
Да у свему ћутим део душе моје
Па у шум морски, мирис мислим то је

Биће што страда, што чезне, што треба!
Чуј опет! Јеца око хриди голи'
А ваздух мирише у страсти и боли.