КО ЗНА 

Да л' живим ил' сам прошао?
У један сутон сам дошао,
и сву ноћ, ево, бдим.

И слушам: — (Је ли то Бог
на ухо мени шануо,
ил', давно мртав сним?)
"У радост срца твог
ја нисам срећу кануо."

Знам: мутан сјај је свануо
на челу дана мог.
И други није дошао.

Да л' живим ил' сам прошао?

 ТУГА 

Пољуби ме, зачарај ме собом,
затвори ми очи ћутањем;
да, у трену заборава, тобом
живим као сенка лутањем.

Биће ми се, тмуло од горчине,
зажелело туђег живљења:
једног трена сопствене даљине,
једног даха без противљења.

Пољуби ме, зачарај ме, сведи
сасуд срца до изливања;
обај душу, узми је, изведи,
да почине од пребивања;

да, у трену заборава, тобом
живим као сенка лутањем,
склопим очи уморне над собом,
и ишчилим у те ћутањем.

 ЗА МРТВОМ ЗВЕЗДОМ 

Наиђе, буде, па носиш у глави
данима лик један случајно негде спажен:
ко да отежа на грани сна, заплави
у сочни цвет, маглама чежње влажен.

Наиђе, буде. — Шта сниваш, срце, тада?
Што ти мирише небо руменим росама крви?
Што ти на откуцаја вал, као са чесме, пада
доброте болне млаз, и ту се гуши и мрви?

Чежња? — Ал' за чим? Поздрав — Али коме?
Туга? — Због чега? — Ил' све то? — И све то споји
мисо у лик тај једва виђен, који
таласи душе и немају, и ломе:
онако као вода звезде лик,
далеке, мртве можда, и драге звезде лик.