У ТРЕБИЊУ

У зору крај моста сместим се удобно
У сенци мирисног смоквиног дрвета
И обузет чежњом гледам где чаробно
Окупана сунцем Требишњица цвета.

У подне на тргу под платаном дремам.
Непрегледно много девојака лепих
Пролази крај мене док ја жељу сневам
И о мојој чедној љубави пишем стих.

ГОСПОЂИЦИ П.

Нудише ми кесу трулих сребрњака
Да Те издам верна Госпођице моја,
Што те душа снива у ноћи без мрака
Кад перо оживи од целива твоја!

Тражише да певам у чудном маниру,
Неку нову песму што су сви већ чули.
Захтеваше лисци да одбацим лиру
И засвирам вешто на чаробној фрули.

Не знају за вредност речи у животу,
И шта души треба да остане чедна.
Не знају ту тајну и твоју лепоту –
Што свака је песма кô молитва једна!

Не може светиња таква да се прода!
Песник није ковач, песма није роба!
Вечно је песнички идеал Слобода –
Од песника, зато, не правите роба!

Јер могу да живим празнога трбуха,
Жедан, прљав, јадан, сам у немаштини –
Ал' не могу бедан, сиромашног духа,
А душе огрезле у слепој таштини!

Не продајем душу, никоме, никада.
Нећу да служи дар мој за богаћење!
Што испева срце нек свима припада
И служи на радост, здравље и спасење!