Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________7_

 К Р А Т К А  П Р И Ч А 

¤


МРАЗ СУМРАКА


 У сумраку долине завејане јануарским снегом, у колиби крај старог камина, седи старац. Посматра пламен што се поиграва његовим сећањима и шири пријатан мирис горућег дрвета. Не говори. Није да нема са ким, него се одлучио ћутати. Оно што му се гнезди у срцу, хладније је од мраза што га окружује. С њим је пас. Један стари пас што лагано корача дуж ивице смрти. Близу јој је, али он још увек не одлази. Не, док се не опрости. Старац пружа руку ка његовој њушци, сматрајући да ће тај гест рећи много више него што би усне изустиле. И не пушта сузу нити су му очи пуне кристала. Наизглед миран и недодирљив, носи са собом бреме туге које му се полако пење на леђа.

Старац је усамљеник што се одлучио на живот ван великих градова. Отишао је оставивши помпу што га је учинила непрепознатљивим самом себи. Био је добар пословођа, некада, док је мислио да ће новцем купити најбољи могући живот, најбољу породицу, углед, друштво. Преварио се као што се преварише многи. Досезао је он до највећих висина док тамо далеко од земаљског сиромаштва не беше ништа више. Никакав рај нити облаци што би га носили. Он је заправо кроз те облаке пропао, а на земљи се дочекао на леђима, и нико му није пружио руку да устане. Ко би рекао? А био је омиљен. Био је заиста нешто, што би рекли његови пријатељи. Сматрао је да их има, да су битнији од свега што је стекао. Није веровао да је тај живот једна велика фатаморгана. И не беше ту нико да му на то укаже. Жена га је оставила на крају, немоћна да истрпи сва та његова велика пријатељства. Она је знала да су лажна, али није било на њој да му на то укаже. Превише је веровао да популарност отвара сва врата, а на крају је сам своја затворио. На послетку, послови су пропали. Популарност је добила ниску цену. Био је продат. Његово име, углед, забаван карактер , била је само прашина у ветру. И нестала је пре него што је успео да схвати како. На крају се запутио ка шумама, сам, заклевши се да никада више неће хтети да комуницира с људима. А није ни морао. Постао је владар природе, годинама скупљајући биље, правећи пустоловину од сваке шетње.
Упознао је пса када га је нека богата породица довела ван града, да га остави међу дрвећем, далеко од свог дома где не може да се врати.
Зора ПЕТРОВИЋ
Мртва природа и пас
Цвилео је и јурио за колима док су се удаљавала из шуме. На крају схвативши вредност свог достојанства, стао је, почео лајати као да је хтео да им каже: "Одлазите, не требате ми". После дугог лутања напали су га вукови. Старац је, чувши метеж, истрчао са пушком и спасао пса. Од тада, он је једина породица коју је имао.
Пролазиле су године, а они су живели и ловили заједно. Старац је умео да му прича разне бајке, а пас је помно слушао као да све разуме.
Сада, након десет година, старац је одвећ постао уморан за дугу шетњу. Нешто је у њему кренуло да се гаси. Пас је то осећао. Пас је знао и, као верни старчев брат, и он се опраштао од живота.

Седели су тако крај камина посматрајући пламен што разиграно слави своје постојање док се у старцу и у псу тај пламен полако гасио. Осетио је он да се циклус живота никад не зауставља и веровао је да пламен из њих што ишчезава, заправо храни овај у камину што их тихо поздравља. Разумели су се немуштим језиком. И пламен, и старац, и пас. И док је месец пловио небом бацајући магију над колибом, остаде само успомена да је ту некад боравила душа једног јединственог пса. И једног најзад правог човека.

       Дијана Змија      


https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
______________________________________________________________