Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________19_
https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
  ЛИЧНИ СТАВ 

 Дан када су ме медији потпуно изневјерили 

 




Пише: Енеа Хотић

¤

Размишљам о наслову. Покушавам да објасним самој себи шта ме то привлачи да баш о овој теми пишем. Знам! Вјероватно зато што ми је на памет одмах пала мисао да је наслов могао да буде и Дан када ме медији нису изневјерили. Таквих је мање. По оној Андрићевој „како је мало потребно за срећу“ знам да само мало добре воље треба од представника медија, конкретно електронских медија, па да усреће све оне који су жељни објективних, коректних и прије свега вијести лишених сензационализма било које врсте. Али, постоји и онај други дио Андрићеве изреке који каже: “...како нам то мало баш тако често недостаје.“ У духу тога пишем о једном од дана када су ме медији потпуно изневјерили. Звони сат мобилног телефона. Будим се и прво што радим, упалим телевизор. Јутарњи програм је нешто што већ ритуално гледам и што ми даје подршку на почетку новог дана, вјероватно зато што осјећам солиданост са људима који устају кад и ја и раде од зоре ране. Почину јутарње вијести. Уједначени глас спикера обавјештава ширу јавост о немирима у Израелу и новом заоштравању односа са Палестином. Преко гутљаја кафе гледам слике разрушених зграда, људе у паници, дим који куља на све стране. Ужасно је то кад јутарње вијести почињу оваквим сликама. Међутим, стварност је стварност и немогуће је уљепшати оно што се десило. Размишљам првенствено о народу, дјеци која су настрадала, али и питам се како је бити новинар и присуствовати таквим догађањима. Мора да је страшно кад објективност треба да се стави испред субјективности у ситуацијама кад треба да је обрнуто. У ситуацијама људског страдања требало би бити саосјећајан и крајње субјективан. Медији морају бити објективни, а ми, обични људи испред екрана, свему томе дајемо дозу субјективности која је у овом суровом свијету бројки и ознака, потребна како би се човјек осјетио човјеком.

Након извјештаја из појаса Газе вијести су се наставиле. Опљачкана банка у средишту града наочиглед присутних. Испред банке гомила људи, избезумљене шалтер-раднице и случајни пролазници. Новинар извјештава и почиње сугестивно у стилу како је шира јавност заказала, како нико ништа није урадио, уз коментаре да су пролазници требали да испуне своју грађанску дужност и помогну да се ухвате наоружани провалници. Још не могу да вјерујем да је неко од уредника уопште пустио да такав један непрофесионални и лакрдијашки коментар изађе у етер. Властити став новинара је одмах људима који слушају ставио „буву“ у ухо да су грађани несавјесни, да су могли помоћи, а нису. Колико још воде треба да протекне Врбасом па да овакви и слични новинари не пласирају сензационалистичке вијести, а све у жељи да се лично промовишу и добију поене у  очима других. Питам се зар није доста страдања самог по себи, зар треба још више стварати негативну слику о ионако не баш ружичастој свакодневици. Разочарана приступом особе која себе сматра новинаром, слушам даље. Спортска рубрика је на реду па мислим у себи да ћу сад ваљда чути само резултате које су остварили наши спортисти. Е, ту сам се преварила, јер новинар извјештава о резултату утакмице између једног нашег кошаркашког тима и страног против којег је играо наш тим. Око њега граја, дворана је на ногама, чују се поклици раздрагане публике. По томе закључујем да је наш тим побиједио. Коначно се може одахнути. Коначно вијест, једна добра вијест са којом се може у нове радне побједе. Навијачи пјевају, коментатор се једва чује од граје људи, све је наизглед дивно. И онда изненађење! Почиње туча на трибинама иза, новинар трчи да види шта се дешава, посматра и коментарише призор, долази полиција. Чују се сирене. Све вријеме камере су укључене, вјероватно је још људи испред малих екрана који гледају све ово. Новинар почиње навијачки коментарисати: “Поштовани гледаоци, призор је шокантан, има и повријеђених, али морам рећи да су то навијачи противничког тима и заслужили. Подржимо наше у овој борби јер су први нападнути.“ Коначно се неко сјетио да угаси камеру и враћамо се сликом у студио. Спикер саблажњено гледа у камеру и вијести се настављају.

Већ сам изгубила сваку наду да бих данас могла било шта како ваља и доликује новинарској професији чути. Гасим телевизор и одлазим на посао. Цијели дан у неколико наврата размишљам о свијету у којем живимо сви. У времену неимаштине и дубоке духовне кризе ништа није преостало него да дотакнемо дно, што брже, како бисмо се могли винути ка површини. Зар није доста свих страхота које се дешавају на свим странама свијета него још и медији требају да потпирују насиље, жељни зараде и некаквих квази оригиналних и свјежих вијести. Колико медији имају значај и доприносе општем стању у друштву говори и податак да је Хитлер зналачки преко својих обавјештајних служби и тајних организација контролисао проток информација и „фризирао“ стање у тадашњој њемачкој држави. Колико је то зналачки радио свједоче многи документи који сад излазе на свјетлост дана.

Новинарски посао би требао бити частан и вјероватно у већини случајева то и јесте. Како се конци помрсе и ко то уради, па се добије утисак да само приучени људи обављају овако тежак посао. Можда задатак неких људи и јесте да све упропасте. Хушкачка улога медија је сада већ загарантована, чини се. Зашто већ необећавајуће постојеће стање још више нагрдити? То је одговор који се тражи, који траже сви савјесни и часни људи.

Рат који је дивљао на овим просторима према неким истраживањима би се раније и окончао да нису медији видјели свој лични интерес у свему што се дешавало. Требало је постићи гледаност, требало је људе привући да и оно мало времена што су могли,  проведу уз телевизију слушајући којекакве, у најмању руку сумњиве информације, наивно мислећи да је телевизија њихов прозор у свијет. Мада, требала би да то буде. Као и остали штампани и електронски медији. Сви су жељни сензација, бомбастичних вијести, као да сама духовна заглупљеност у којој живимо већ сама по себи није шокантна вијест. Али, увијек је лакше гледати друге, шта се то дешава другима, него суочити се са својом стварношћу.

Штампани медији су препуни разних наслова који се граниче са добрим укусом. Кад у самом наслову  видите да се експлоатише проблем који се износи, онда ту нема мјеста објективности која би требала бити присутна у свим медијима. Изношење у новинама повјерљивих информација јавних личности као што су љекарски налази, родни листови, сликање трошних кућица у којима  су одрастали  је уобичајена, дакле, једна свеопшта некултура од стране оних (новинара) од којих сваки частан човјек очекује да помогну тиме што ће на вријеме и и ефикасно информисати ширу јавност.

Дан, кад сам се дефинитивно разочарала у медије, био је само потврда мојих сумњи. Наиме, посљедњих десет година је било доба након рата у коме је требало наставити живот као да се ништа лоше није десило. Рат се водио у свим сферама, у сфери политике, науке, умјетности. Баш свугдје. Колико је само подручије језика претрпило због тога. То се види управо сад као резултат рада  одређених медија. Кад спикер каже: “Он је височији. Извињајем се свима присутнима“, о чему се онда прича кад су медији у питању. Основна писменост и вокабулар су под упитником. Тешко је да се онда може очекивати да све остало, првенствено морални постулати, буду поштовани.

Нада задња умире, па се ја упутих кући након напорног дана. Обично прегледам странице које ме занимају на интернету и прочитам и вијести из електронских медија не бих ли добила потпуни увид у стање око себе. Опет наиђох на безброј реклама на страницама које би требале да се баве свиме само не рекламирањем. Наслови вијести у БЛИЦУ су катастрофални. Крећу се у распону од терористичких напада до тога шта све једна жена треба да ради како би задржала мушкарца којег воли. И све измијешано, и бабе и жабе.  У том шаренилу које више личи на оне кинеске шопове,  коначно одустајем од тражења потврде да ипак медији могу да на прави начин информишу јавност. Наравно, част изузецима. Има и свијетлих примјера, али то би била она друга тема која би одговорила кад ме то медији нису разочарали, а пошто и ту ријеч „медији“ треба демистификовати, онда се зна да иза свих тих информација, тачних, нетачних, лијепих и ружних, објективних и субјективних, стоје људи. Мислим да то сазнање треба да буде олакшавајућа околност у рјешавању проблема начина извјештавања медија. Кад се зна узрок проблема, онда се проблем сам и рјешава. Донекле, наравно. Основна људска комуникација је угрожена управо због тога што се занемарује значај читања, општег образовања,  свеопште мишљење да „сви могу радити све“ је погубно. Зато је доста дана кад су ме медији разочарали, али добро је док постоје људи који могу да препознају и разлуче добру вијест од лоше, у смислу поштовања основних правила комуникације, јер док год је комуникација једносмјерна између медија и обичног народа као конзумената свих тих пласираних информација, неће бити ни значајнијих промјена.

  Пише: Енеа Хотић 
https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
______________________________________________________________