Мирослав Мика Антић
Ко је био Мика? Шта је био Мика? Мика је био једно непоновљиво чудо.
Кад је пио, пио је, кад је уживао, уживао је. Или, био је сликар,
новинар, филмаџија, и прије и послије свега хедониста, боем и пјесник.
Рођен је 14. марта 1932. године у Мокрину, ту завршава основну школу.
Гимназију похађа у Кикинди, завршава је у Панчеву, а онда прелази Дунав и
уписује се на Београдски универзитет.
Радио је Мика много тога и стицао искуство, био је морнар, затим је
радио у дјечијем позоришту! Био је новинар, филмски стваралац, али свуда
је са собом носио свој Мокрин гдје је провео дјетињство и због тога
читав живот остао дијете. Дјеца су га вољела и он њих. 24. јуна 1986.
године Мика је напустио овај свијет, али не и нас. За свог, не баш дугог
живота, награђиван је значајним наградама, али ни приближно колико смо
ми награђени Миком. Ако ме памћење не вара, сад давне седамдесет и
седме године, на Коларцу у великој сали било је књижевно вече. Никада ни
прије тога, а ни касније, нисам имао прилику да видим и чујем толико
великана писане ријечи на једном мјесту. Не усуђујем се да набрајам,
изоставићу или придодати, јер сјећање је варљиво. Низали су се, један за
другим, као низ најбољих бисера. Атмосфера је била невјероватна. Чинило
ми се да нико не дише и да су се сви претворили у једно велико уво. И на
ред долази Мика, са својим баритоном! Први пут сам чуо да казује
Војводину, грмјело је сијевало, а све било мирно као његова Војводина!
Аплауз је био невиђен, дуг. Дуг и јак. Таква салва аплауза једино се
могла чути када је говорио Тито! Послије њега Десанка, Велика Десанка, у
свему велика и скромна, каже: „Шта вам ја могу рећи после Мике?“ Имала
је Десанка шта да каже, али ми је остало урезано то колико су сви
вољели и поштовали тог вјечитог дерана Мику. Или је хтjeла само да му узврати, јер Мика је на једној песничкој вечери рекао: "Ја никад нисам написао прву песму, ја сам
написао другу песму, а прву сам преписао од Десанке Максимовић!" Био је „кукавица“, послије
клиничке смрти вратио се без оног искуства са свјетлошћу. То нико не
зна, то је тајна за безвремене просторе и, трагајући за тим, био је
велики највећи. И како “још шашав лети и живи у нашим душама“!
Рајко Дуловић - Карло
|
¤ |
III
Мучу стеони виногради. Пени се јесен у кацама.
Рђају по беспућима ветрови са кутњацима масним од сланине.
Родио те отац. Убио те син. Брат брату о врату и по врату.
А крстови највеће дрвеће. А гробови највеће планине.
На усни тамјан и нафора. Ноздрва од босиљка бела.
Зуби утрнули од бећарца и трули од опела.
Јао равницо! Јао кртицо! Јао безглава тицо!
Јао све моје несито и поносито и напито!
Моја жетво и жито. Моја клетво и туго.
И јао Војводино – гладна годино, и Војводино – дуго!
Широк дунав. Широке пустаре. Широко гараво око.
Од светог Чарнојевића, до светог скелеџије на Тиси,
оче наш у опанцима, у катанцима и ланцима,
оче наш иже јеси и иже ниси.
|
V
Лете над Фрушком гором, над торњевима, над ђермовима
накомовани паорски анђели без крила и ореола.
Лете до звезда и враћају се са звезда лепи, мртви и шашави,
са уфитиљеним брковима, у гаћама од шест пола.
Лете са главом црвеном као распукнута лубеница.
Са образима од лицидарских лутака и језиком од кољива.
Лети Панонија хиљаду пута заклана и увек најлепше жива,
Панонија што прашта и што се из гроба сећа,
сва од прапораца и дуката, сва много срнећа и керећа.
Јао равницо! Јао чесницо! Јао водо и траво!
Јао све моје плаво, дрвено од крстова и крваво и право!
Јаo жуто од снопова, од мртваца, од сунаца и од свећа!
И јао шарено од вина, од виолина, од сукања и цвећа!
Ја тебе ножем и хлебом. Ти мене сољу и сатаром.
Ја тебе ногом и богом. Ти мене рузмарином и матером.
Једну зоб зобали, једнако гроба добили,
једнако се оплодили и родили и продали.
Четир коња дебела у песму си упрезала!
Четир стране света у пупак си нам увезала!
Еј, Војводину, од плача, од ђубрета и од колача,
а вере четир, а пета циганска, а шеста из тамбуре риче!
И сви ми на срамоту личе! И сви ми на бога личе!
|
| ¤
ВОЈВОДИНА
I
Вјерују во једину во јед и во ину
равницу – матер моју и запљувану и свету,
ту Војводину у соли, у хлебу и у вину,
и не верујем јој , веру јој њену и крв јој сомотску и проклету,
а слепачки јој се молим док ми на усни рђа и мирише
благословена као причест и зрно априлске кише,
и док ме коље под грлом њен дах љут као виле,
па теме и чело шкропи бели цвет багремова,
и док се рвем са житом, док звезде по мени миле,
а она ромиња и тиња и сурвава се са крова,
сва торжествена и рожествена од лепоте и ругла
и као срце мокра и као срце округла.
Јао равницо, злосутницо! Златна сачмо у сиси!
Јао свевишња моја из биртија и цркава!
Ти, душо, што исплажена и босонога висиш,
и позлаћена и плаћена, и детињаста и лукава,
а тако сасвим света и зликовачка и ломна,
и као небо ниска, и као небо огромна.
|
¤
II
Волим је од штала до олтарских двери и од блата до пшенице,
топлу од циганских гудала и благданских оченаша,
вршидбену и задушничку, смеђу као девојачке плетенице,
ту земљу чардаша, чаша и беземљаша,
где су служили бденија и људе за главу скраћивали,
где су старице тепале и прагове браниле голим шакама,
па су је брали и ждрали рукама, па су цркавали и живели,
па су је волели људи, и клели, и псовали, и плакали.
Ту Војводину богомољачку, и безбожничку, и винску,
белу од јагањаца, црну од паљевина.
Ту Војводину светоникољску, великогоспојинску,
кад се лумповало од Вршца до Темишвара,Сомбора и Сегедина,
па нико у брковима није имао густу песму као тај народ
робијашки и првомајски, разбијених темена и зуба,
та Војводина ашова, бритви, молитви и шамара,
зарасла у жеље, у лаж, у борбу, у издајство, у љубав.
Волим је, јер сви смо широки и обични као ова равница,
јер смо и велики и проклети на овим зеленим травама,
и милиони сулудих, румених звезданих птица
вечито ће лепршати над нашим уморним главама.
|
¤
IV
И волим је просјачку, пред црквама, недељама, у ритама,
и сватовску, астраганску, неуцвељену боловима,
и Војводину вашарску и хармоникашку, час распусну, час питому,
и биртијашку што освањива штуцајући под столовима,
па Војводину бечку и вармеђску са туђим барјацима пред четама.
K. u K. регименте, крај друма историја силована и заклана,
и Војводину солунску и крфску под бајонетима,
сиву као војничка смрт у копоранима и заједничким ракама.
Па је волим шестоаприлску, логорашку, испребијану,
обешену о бандере, пробушену по челима,
узорану од тенкова, од крви изопијану,
и партизанску кад је октобра донела пролеће селима.
Волим је колико је зла и добра. Волим је подједнако.
Прскајте кајсије звезда у коси дрвећа њеног!
Увек ће бити кровова позади крова сваког,
јер увек се румено наставља на румено.
|
¤
|
VI
Заиграј, завитлај земљо, лепото босонога,
невесто моја најлепша у дроњцима и плачу,
ти што се молиш богу и ти што пљујеш на бога,
ти што си дуговала и наплатила рачун.
Наздравље! Дижи чаше! Разбиј астале шаком!
Запевај преко њива нека забриде кости!
Волим те што си проста, сирова, дивља тако,
и тако много луда, волим те, волим, опрости,
ти, од поноса и стида, од ђинђува и вашки,
ти, љуљашко и рако – жут зубат смех не скривај,
певај пијано рацки, маџарски, тотски, влашки,
македонски и лички преко далеких њива!
И тако до смака света, најтежа земљо моја,
са укусом мушкатла, крви, хлеба и саћа!
Од паорске сам лепоте, радости, псовки и зноја.
Раздрљи прслук и гутај! Ја ову здравицу плаћам.
|
|
![https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/](data:image/svg+xml,<svg xmlns="http://www.w3.org/2000/svg" width="60" height="77"><rect fill-opacity="0"/></svg>)
