Романтизам је општеевропски духовни покрет широких размјера, који је захватио књижевност и све умјетности и дао обиљежје читавом културном животу Европе крајем осамнаестог и првим деценијама деветнаестог вијека. Романтичарски идеолози одбацивали су све што је чинило филозофију и поетику класицизма: рационализам, нормативну естетику, неприкосновеност правила и имитаторски однос према античкој умјетности. Насупрот разума романтичари су истицали осјећања и машту, правилима су супротстављали слободу умјетничког стварања.

Љубим ли те (XIV Ђулић)
       

Љубим ли те… ил’ ме санак вара,
         Што те удиљ уза ме дочара;
        Љубим ли те… ил’ ме душа вара
        Што се удиљ с тобом разговара;
        Љубим ли те… ил’ ме безум гања,
        Немам вида, немам осећања;
        Љубим ли те… ил’ љубави није –
        Што те грли, то су саме змије;
        Љубим ли те… или ме и нема,
        Или тебе, – нас ниједно нема;
        Љубим ли те… или нема света,
        Нема сунца, ни росе, ни цвета,
        Већ све тмина што је пако меси,
        А по тмини витлају се беси,
        А међ њима прабесима спава –
        Моју љубав у сну измишљава.

Ђулићи су интимна лирика о љубавној срећи. Настају спонтано и лако, из сопственог доживљаја искрене љубави. Женидба Ружом Личанин, љубав, породица, дјеца, срећа - то су били подстицаји за овај лирски циклус који садржи 73 пјесме. Назив указује на актуелност источњачке поезије у пјесниковом времену, која је извршила својеврстан утицај и на Змаја. Овај циклус је хроника пјесникове љубави: искључива тема ових пјесама јесте љубав, али су пјесме настајале спонтано, баш онако како пјесник објашњава у LXXI Ђулићу: "Срце ми је лисно дрво један поглед, један осмех који цветак тресе”.

Овај циклус карактерише велик број пјесама потпуно различитих по форми, обиму, природи стиха. Најкраћа пјесма има само један катрен, док најдужа има четири дузена (строфа по 12 стихова); има строфичних и астрофичних пјесама - најчешће су катрени, нешто мање има секстина; структура стиха се креће од тросложног и четворосложног стиха, па до дванаестерца.

Пјевање у Ђулићима је одмјерено, уздржано, чедно и пристојно - нема чулних експлозија, нема сензуалности, љубавних екстаза. О љубави се пјева смјерно и кротко; осјећања су смирена и племенита, све у духу патријархалне склоности; баш зато из њега зрачи љупкост и умиљатост. Уз све то, исказивана љубав према жени је снажна, искрена и доживљена - то је идеална љубав у идиличној атмосфери. Језик је једноставан, без кићења.

У пјесми Љубим ли те Змај је у свом стању безграничне љубави покушао да заустави сумњу и невјерицу која се јавља код људи кад се налазе у блаженом стању обасјани заљубљеношћу. Кад човјек западне у такво стање личне среће, а у какво је дошао и Змај кад је срео своју жену, он мора да се запита: да ли је ово стварност или сан? Шта ће бити са свим што ме окружује ако се докаже да је све ово што осјећам и што сам мислио да тај неко осјећа према мени само уобразиља?

Личну сумњу у стварност љубави Змај је, у романтичарском маниру, пренио на васељенски план: ако постоји љубав, постоји и свијет, ако је нема…..питање је шта се даље дешава. Ђулић Љубим ли те надопуњује то „ако” јер пјесник у њему у градацијском низу прелива пјесникове стрепње које се огледају у пјесниковом размишљању да је свијет сан, ништавило, лудило.

Он је кренуо од једног наизглед једноставног питања и продро је у најтамније слојеве љубавне тајне.

Што се грли, то су само змије – у овом стиху даје контраст рајској љубави о којој сања  и слику те искрене и непатворене љубави на моменат укаља разарајућим отровима. Овај стих и наговјештава  и општепознату ствар, а то је да у свијести заљубљеног увијек постоји трачак сумње да нас вољено биће не воли до краја. За писца и та најмања сумња представља бездан у који пропада, а то исказује фигуративним значењима ријечи, али и појачава то кроз организацију исказа, у звуку и ритму пјесме.

Графички изглед доминирајућег рефренског стиха у којем су дате градацијске варијације и питања: Љубим ли те…или ме санак вара истиче раставни карактер исказа. Улога овог везника је да на шест мјеста у пјесми подијели стих на двије обале, на два лица живота.

Ђулић XIV (Љубим ли те... ил' ме санак вара) доноси промјене  у  садржини, версификацији и ритму у односу на неке друге Ђулиће. У садржини пјесме је питање љубави - да ли је она стварност или само сан и привид. Ово питање развијено је у шест синтаксичко - интонационих цјелина које чине сложене реченице од три и више простих реченица. Основу синтаксичких цјелина чине раставне реченице упитне интонације - то су кључни или носећи стихови јер је у њима питање и релативан (могући) одговор, дакле основни мотив, а у осталим стиховима допунски мотиви који се настављају на мотиве раставног члана или су независни мотиви алтернације:

Оволико анафорско понављање питања Љубим ли те... наглашава не недоумицу, сумњу или несигурност, него увјереност у постојање љубави, у снагу те љубави која није добила одговор. Анафоре сугеришу упорност лирског субјекта да своју љубав оствари, односно да се сам увјери да је његова љубав услишена и да то није љубав само једног него два бића. Сан о љубави може бити само сан и пуста жеља; оно што душа жели само је дио који није још љубав него слутња. Љубавни занос је довео лирског субјекта до границе безума која отупљује вид и осјећања, моћ сагледавања и размијевања. Сумња у услишеност љубави оличена је у змији - лаж, претварање , подмуклост. Љубим ли те... или мене нема, или тебе, - нас ниједно нема - питање о постојању љубави је излишно: ако нема љубави нема некога од њих или обоје, а  пошто су они ту, љубав је стварност. Доказ о постојању љубави је чињеница да има свијета, има сунца, росе и цвијета - има живота, а без љубави нема ни живота.

Три тачке које се јављају у стиховима испред раставног везника “или” су онај понор над којим се сусрећу вјера и стрепња, пропадање и подизање. Графикон ритма иде путањом управо тог “плеса над понором” , а тај понор јесте Змајева недоумица да ли биће које волимо може до краја да воли и нас. У рефренском стиху, на почетку лијевог полустиха је наглашена ријеч “љубим”…а иза ње двије ненаглашене ријечи “…ли те…”; десни полустих почиње ненаглашеним “…ил’ ме…”, а завршава се наглашеним ријечима “…санак вара”. Графички би се то могло представити овако:

Љубим                                  санак вара

  ли                          ме

те  .  .  .  ил

У овом Ђулићу Змај је понудио читаву једну универзалну мисао повезујући постојање и природу Васељене за постојање љубави. Тако је и у пјесми од прве до посљедње ријечи сумња у истинитост и сталност љубавне среће, испјевана једна од најљепших пјесама о Љубави у српском језику.

Ако знамо да живот настаје усљед љубави, ако она чини беспоговорни закон живота и постојања човјека, онда није тешко разумјети мотиве који су Змаја нагнали да пише о људској срећи исказаној кроз ово узвишено осјећање. У романтичарском духу он слави Љубав као човјекову насушну потребу, али исто тако показује да је човјек сумњичав и да стално тражи доказе за постојање свега па и Љубави. Дакле, овај Ђулић може бити својеврстан позив на преиспитивање оних који помало утопијски вјерују у апсолутну владавину овог осјећања кад је присутно, али исто тако кад се прочитају ови стихови, они могу да нас спријече од истраживања и да без обзира на дилеме, безрезервно и срећни што смо пронашли љубав, у њој и уживамо.

У себи кријемо поноре, али и мостове којима их премоштавамо. Све је то Змај понудио у својој поезији, првенствено мислим на Ђулиће и Ђулиће увеоке. Његова властита ера се дијели на ону прије смрти и послије смрти чланова његове породице. Ненадокнадиви губици једино се премошћавају сјећањима, што је Змај и доказао својом поезијом. У години обиљежавања 110 година од смрти Јована Јовановића Змаја прича о његовим стиховима представља ту спрегу са пјесником, дугу што на платну неба спаја прошлост са садашњошћу, мост што саткан од сјећања стоји чврсто укован у прошлости, са једне стране и садашњости, са ове стране.