Међу проучаваоцима компаративне књижевности истакнуто место заузима Тања Поповић. Књига Потрага за скривеним смислом као скуп текстова представља велики корак у изучавању ове области. Она је изазов и подстрек будућим истраживачима јер обухвата широку лепезу интертекстуалних веза међу епохама, жанровима, писцима и њиховим начинима приповедања. Ова књига је занимљива како проучаваоцима српске књижевности тако и онима који изучавају светску књижевност и показује да се српска књижевност не може разумети на прави начин без познавања европског културног контекста.

Откада постоји књижевност, али и уметност ствараоци су осећали потребу да комуницирају једни са другима иако су били раздвојени вековима и километрима. Ипак, бављење проблемом компаративне књижевности је почело тек у романтизму стварањем Гетеовог термина светска књижевност, а право проучавање интертекстуалних веза везује се за другу половину двадесетог века. Интертекстуалност је свакако један од најпопуларнијих термина у српској науци о књижевности последњих деценија, а један од основних проблема за афирмисање ове науке је недовољан број преведених студија, односно извори из друге руке, али и недовољна упућеност наших научника у рад светских аутора који се баве овом „младом” науком.

Књига се састоји од осам есеја:

  На трагу компаративних проучавања

Поглавље Изазови компаратистике би се могло назвати предговором ове књиге јер на једном месту синтетише све проблеме којим ће се ауторка бавити. Окрећући се историји појма компаративна књижевност, ауторка скреће пажњу на проблем који проистиче из природе поређења. Наиме, питање је у односу на шта се врши поређење одређених књижевности и писаца – да ли је то језичка, тематска, формална или нека друга сродност. Проблем се додатно компликује увођењем појмова светска и компаративна књижевност. Стварање тих појмова мотивисано је потребом да са књижевно стваралаштво сагледа као целина  читавог европског културног круга. Иста ауторка ће у свом Речнику књижевних термина за одредницу "светска књижевност" написати: „Термин који је први пут употребио Гете 1827. године у Разговорима са Екерманом да би њиме означио ново доба у развоју књижевности и уједно нагласио како то ново доба подразумева свест о заједничкој прошлости и будућности. Епоха "светске књижевности" почиње са романтизмом, када се јасно једна од друге  раздвајају појединачне националне књижевности и истовремено узајамно повезују.”[1] Како ауторка објашњава, недоумице о постојању опште, светске и компаративне књижевности  нестале су већ средином двадесетог века са брилијантним филолошким анализама Ернста Роберта Курцијуса у књизи Европска књижевност и латински средњи век, као и појавом радова Велека и Ворена у књизи Општа упоредна и национална књижевност. Она објашњава како су све ове теорије довеле до потребе да се уметничко дело проучава независно од  наноса, а као последица настала је идеја о сталном дијалогу текстова који у себи крију знакове културе које тек треба открити. Позивајући се на релевантну студију Јулије Кристеве „Le texte du roman: Approche semiologique d’une structure discursive transformationelle" (Текст романа: Трансформациони приступ семиотичком дискурсу структуре) oбјављену у књизи Зорана Константиновића Интертекстуална компаратистика[2] Тања Поповић сматра да се суштина текста може открити само у релацијама појединих језичких феномена. Осим тога, она заступа тезу која се ослања на Гетеову поставку да европска књижевност обухвата и везе са удаљеним културама попут арапске и персијске и указује да су то потврдили много познати проучаваоци попут Жирмунског, Конарда и Мелетинсклог. Она, као и поменути проучаваоци, заступа став да постоји универзална повезаност међу књижевним делима из различитог географског и културног контекста, и да се то види у распрострањености поједних мотива, нарочито фолклорних, у свим временима и културама. Ауторка наглашава да је основни критеријум током писања ових студија и коментарисања појединачних дела у књизи била „лична вера у постојање ненарушивих естетских мерила и закономерности развоја европске књижевности.”[3] Као своју инспирацију за ова проучавања она наводи литературу о средњовековној традицији којом су се бавили Ернест Роберт Курцијус, Михаил Бахтин и Рикардо Пикијо. Ауторка каже да је тежња свих студија сакупљених у овој књизи приказивање сродних елемената који припадају заједничкој уметничкој ризници, без обзира да ли је реч о мотивској, тематској, језичкој или стилској сродности. С обзиром на ширину приступа, богату, разноврсну и одабрану литературу, читаоцу ове књиге се отварају нови видици за увиђање веза међу књижевним делима, писцима и епохама. Ништа не настаје ни из чега и све нечему претходи. Ако имамо у виду да се писци постмодерне окрећу истраживању нових форми књижевног дела и на тај начин отежавају рецепцију, истовремено чинећи уметничко дело занимљивим читаоцу који је спреман на такву врсту изазова, онда идеја повезаности свега написаног на свету добија сасвим нову димензију и потврђује постојање тих веза.

Све ово указује на то да је ауторка у праву када поставља тезу (додуше на основу бројних претходних горе наведених извора: Гете, Бахтин, Курцијус) да су тајни кодови интертекстуалних веза уткани у књижевности и уметности свих епоха без обзира на географску и временску удаљеност међу људима. На крају поглавља ауторка додаје библиографске податке, па се тако сазнаје да је ова књига настала као резултат рада на научним пројектима Министарства за науку и животну средину Републике Србије и део је већег пројекта Семантика и техника приповедања, као и пројеката Кодови руске културе и Лексикон српског реализма. Осим тога, ауторка напомиње да је ова књига утемељена и у курсевима Историја опште књижевности и Европски роман 19. века, које она предаје на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду.