БУНТОВНИК БЕЗ РАЗЛОГА

Радојко Јовановић – Раде Драинац (Трбуње, Блаце, 1899 - Београд, 1943) представља несумњиво једну од најаутентичнијих фигура у српској поезији двадесетог века. Песник социјалног бунта, али и песник љубави, чулне и необуздане, вечити путник на друмовима и пругама стварног света и снова, „песник – боем“ и „песник – бандит“, како је сам себе називао, Раде Драинац је био у свему песник свог времена. У сталном непријатељству са нормама тадашњег друштва, у сталном раскораку између могућности и жеља, иако често резигниран и меланхоличан, Драинац није бирао бег од друштвеног живота у самоћу и медитацију. Напротив, користио је писану реч, као једино оружје којим је располагао, да се обрачунава са свим неправдама света и недаћама живота. И то не само као песник, већ и као новинар, публициста, есејиста, критичар. Неретко претерујући у својим оштрим јавним полемикама, изазивао је непријатељство и осуду не само код књижевних критичара, већ и код других песника.

Овоме треба додати и то да је Драинац можда наш први прави урбани песник. Његови стихови снажно миришу на улице и тргове, фабричке кругове, железничке пероне, пристаништа, градске кафане и хотелске собе. Кроз дим цигарете, испод накривљеног шешира, израњају бомеска јутра на периферији града. У овом младом сањару „бескрајне глади и руку вечно празних“ наша модерна поезија пронашла је свог првог анти-хероја, свог првог „бунтовника без разлога“.