Омаж једној младости баченој улудо

- истинита прича -

Александару Шарану

Не знам зашто, али овај фејсбук пријатељ ми се јавља у мислима иако га се, на жалост, одавно нисам сјетила.

Дуго смо били фејсбук пријатељи и наједном је само нестао. Брисао ме је из пријатеља или угасио налог - не бих знала сада рећи тачно, али је све било ненадано. Углавном, нестао је са фејсбука. Касније се појавио под лажним именом и тражио пријатељство, прихватила сам и не питајући ко се крије иза тог чудног имена.  

Моје дружење са овим младим човеком је почело давно, крајем 2009. године. Да ли је нека симболика или случајност одиграла улогу за почетак нашег дружења, то не бих знала, али десет година од бомбардовања Србије и његовог страдања, као и моје писање на фејсбуку о тој трагедији, нас је зближилo.  

На групи која се мислим звала Ратни ветерани сам писала неко своје виђење рата на овим просторима и страдању искључиво српске младости, готово голобрадих момака који су тек у живот закорачили, а осакаћени ратом остали на маргини друштва без да се ико о њима стара, па чак ни о ратним војним инвалидима. Трагедија неколико генерација наше деце коју је на првом месту друштво заборавило, па чак их се и стиди што су једино што су имали, а то је живот, заложили на олтар отаџбине у рату који су водили тупави политичари. Прокоцкали су тај најдрагоценији залог, а то је наша младост у играма светске банде криминалаца и терориста, а у коју су ушли наши политичари да им помогну у уништењу свега што је српско. Због тога се ваљда сада и стиде својих хероја? Тек, млад човек под именом Александар Шаран ми је затражио пријатељство и одмах почео писати своју ратну причу. 

Био је родом из Требиња, а рат у Босни га је затекао као војника редова на служењу редовног војног рока. Прошао је све страхоте рата у Босни, да би се обрео на Косову и Метохији и то у гротлу Кошара. Писао ми је шта се све догађало на Кошарама, како су шиптари надирали из Албаније потпомогнути бомбама НАТО ТО (ово ТО пишем као терористичка организација, а не као територијална одбрана) и како је и сам био рањен од једне бомбе која је експлодирала у његовој близини. Писао ми је да је у једном тренутку видео само бљесак и ту је за њега живот стао. 

Био је у коми скоро два месеца, па иако су лекари предвиђали да се неће пробудити из коме, наједном се изненада пробудио и прве речи које је изговорио су биле да му дају папир и оловку и на изненађење родбине и лекара је почео цртати Богородицу. Рече и то да раније никада није сликао, јер је био јако лош сликар и у школи. Богородица је изгледала тако лепо као на црквеној фресци и као да је сликана руком већ искусног иконописца.

Полако се опорављао од задобијених рана од НАТО бомби и увек када би могао цртао је црквене мотиве, а поготово иконе.  

Рече да је  у међувремену добио некакву цркавицу, тачније социјалну помоћ од државе и војних власти, која није била довољна ни за пуко преживљавање, а камоли за лечење. Ипак, родбина и пријатељи су га помагали колико су могли, а он је наставио да слика иконе и после изласка из болнице и колико толико успешног опоравка. Са поносом ми је  показао икону Светог Ахрангела Михаила сликану на камену. Са дивљењем сам је гледала и написах му да је то моја крсна слава. 

Разменили смо и бројеве телефона и често смо разговарали. Толико поверење смо стекли једно у друго да смо чак и бројеве фиксног телефона измењали. Када је угасио прави налог, све ређе и ређе смо се чули, јер сам избегавала да га зовем и ометам, а он мене није позивао.  

Чудни су путеви Господњи!  

Одлазим у госте код мог сина и он ми радосно показује икону Светог Архангела Михаила сликану у камену.  

Препознајем рад и са усхићењем узвикнух:

- Александар Шаран!

Син ме зачуђено упита:

- Ко ти је тај Шаран? Ову икону је добила моја супруга као поклон.  

Моја снаја ради у једној бањи у којој је Александар Шаран био ради лечења, јер је у међувремену оболео од мултипле склерозе. Покушавали су на ВМА да му помогну пресађивањем матичних ћелија, али се, на жaлост, нису примиле. Последња опција је била Атомска бања. Ја сам дала Александру идеју да покуша са лечењем у овој бањи недалеко од места мог боравка, али сам се двоумила да ли да одем и упознам га. Одлучила сам да не одем. Плашила сам се да ће му можда бити непријатно да га видим у таквом стању и да је можда боље да га не видим, већ да ми у сећању остане само као мистериозни фејсбук пријатељ. Не знам, можда је тако боље.

Када је снаја дошла са посла, упитах је зна ли име човека који јој је поклонио икону?  

Рече као из топа:  

- Александар Шаран. Човек из Новог Сада који је био на лечењу код нас у бањи од опаке болести, био рањаван у рату...

Истог трена сам позвала Александров број. Јавио ми се и веома обрадовао што сам га позвала. Рече ми да је тешко болестан и да не жели своје пријатеље да оптерећује својим стањем, па ми се зато није јављао. Рекох му да је његова икона стигла до мене иако је поклоњена мојој снаји, да сам, видевши је, препознала његов рад, на шта је зајецао као дете.

Недуго после овог разговора снаја ми је донела тужну вест. Александар се упокојио.  

Не знам зашто се данас сетих тог храброг момка. Можда баш због тога ово и написах. Тужно је сећање не само на Александра, већ на све младе људе који су остали без живота на овај или онај начин, а због рата који није био њихов. Били они под или над земљом, сви су у истом реду. Заборављени и од народа и од државе.

           Јелисавета Курћубић