ПОЕЗИЈА
Искра си што је с чаролијама бдела и у Божјем велу са звезда пала, јер памтиш да никад застава бела није пред груди горштачке стала.
Лета су свела попут цветних лати и дуго у мишки сахну громне моћи, утеху си знала пружити кȏ мати и светла прићи у немој самоћи. Његошевом земљом ходе сени блудне и мила се лира пропиње да оде, да прохуји кроз векове мутне и уместо мене стигне до слободе.
И на стази тој ка замуклом Рају суза се Вечне пролила низ речи, ратничка ми крила да клонем не дају и у њима славних гроб предака јечи.
Одвећ си лепа и срце ми тражи да римама твојим заостану били, јер живех у добу свакојаких лажи у ком правда кроз окове цвили.
А кад једном у Небеса плава ова болна душа с уздахом узлети, ти ћеш рећи златан завет лâва и нежно у србске освите се слити.
|
ЗОРАНА
Јесен мрзне свела и тихи ветри хује, да л' звуке анђела мутан сутон снује.
Кȏ благ крет пауна њен издише шум... Одвећ плава луна у сив слази хум.
Туга зенама гори ко свеће снене у маглама на прозоре.
Слути се док збори да зле сене извијају у просторе...
Из збирке Беле мелодијe
|
| ¤
СРБИЈА
Доба је свакаквог жала и сурово правда окована, тихо је магла мутна пала пред бедемом будућих дана.
К теби је срце умело да лети и у ватри увек кад си звала, одвећ лепа да би могла мрети и горда да цвилети би знала.
Кад свет тама прекрије и звезде олуј самеље римама ће зрак да избија,
у Небеса да бела се извије и опева Божји део земље с именом - Србија.
22. 04. 2014.
|
БОЖИЈА ДЕЦА
Говорили су да смо спас и да нам имена Отаџбина проси, Боже Свемоћни уместо нас даље заставу у Небеса носи.
Део смо душе светле дали и одвећ нама сунце зебе, за колевке беле умирали и пети се умели до Тебе.
Остала је на грудима рана и у њима облак пусти који су нанели рата пси.
Због Тебе смо мутног дана ишли на Легију Смрти и ниси нас издао само Ти.
Васкрс 2014
|
МАЛА ВИЛА
Carol Williams-Butler
Стиже из другог света ког Бог у царству таји, у крилу носи моћна лета и прах благи уз њу сјаји.
Ко звук цвета када пуца чује јаук који се дели, приђе ко зрак сунца и душе непреболне цели.
Одвећ у светлости мила о правди Небом снује и чује удар мога била.
Кȏ маслачак у пролеће кроз звезде тихо путује и на вечне ране слеће.
|
|