Заборављени песници - Суштина поетике

Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________2_

<<назад

Заборављени српски песници

Божидар Стојадиновић

Божидар Стојадиновић, заборављени српски песник с почетка XX века, рођен је 7. новембра 1895. године у Свилајнцу. Својим невеликим књижевним опусом скренуо је пажњу на себе чињеницом да су од петнаест његових песама објављених у часопису Мисао (часопис су 1919. године покренули Велимир Живојиновић Масука, Сима Пандуровић и Милорад Јанковић), седам ушле у познату Антологију најновије лирике овог часописа. Као песник се појавио у дневним новинама Штампа, 1911. године, као шеснаестогодишњак. На почетку Великог рата, из Ђачке чете у Скопљу, 1915. године излази као ђак-поднаредник и одмах ступа у Дринску дивизију. Због тешке контузије и повреде плућа у борбама био је ослобођен војне обавезе и послат на студије књижевности у Француску 1918. године, а завршава их 1922. године, и мада већ тешко болестан, ступа у службу у школи у Горњем Милановцу, али је службовао само десет дана, и већ јако болестан и изнемогао са туберкулозом плућа и грла, бива смештен у санаторијум у Нишу.

Песме му се налазе у двема послератним антологијама: Антологији најновије лирике (1921; 1926) и Антологији српскохрватске послератне лирике. Објавио је једну збирку песама Самом себи (1921) која садржи свега двадесет пет песама.

Умро је у малој собици на Чубури 10. октобра 1923. године.

Из књижевне заоставштине Божидара Стојадиновића, НБС

БЕСАНИЦА

Некада као нека густа магла
Продире јако кроз груди прозирна
То измаглица јесени већ позне
Стабљику сагла...

Ниoткуд краја око жива бића
Све нема краја, јер се туна сави
На земљу небо и тај мир што плави
Ткиво сваког листића...

Једино срце још се бори мало
И чини ми се да га дрхтај хвата:
Већ нема више ниједнога јата
Да није пало...

А кад се разби јаук што ме трова
Будна од тога залеђеног крика
Из давнашњега видим часовника:
Поворка нова...

29. IV 1921.

ВЕЧЕРЊИ СОНЕТ^{1

Дрвета и шуме што се путем пружа,
Румен је вечерња позлатила врхе,
А сутон завија у контуре мрке
Све. Лахор разноси мирисе од ружа.

И мирише бреза, хучно шуми река,
До неба се диже стуб вечних топола,
Чије лишће свеже шапће песму бола,}^{Док гора умире без шума и јека.

Још понеки чобан из поља се враћа,
И двојнице носи њих се живо лаћа,
Па уморан седа крај некога бора

А сићани звуци слатко, тихо теку,
Реметећи нежно ту тишину меку,
Што лагано, лако лебди поврх гора.}

^{На Ресави, 17. јула 1910. год.}

¹Овај сонет је песник написао са непуних 15 година.

ЖРТВА

Гледам у жути зид тај покрај мене;
Мој жути зид ту је непрестано.
Сунце на њега ту не пада рано,
Већ тек у сутон од блиставе пене.

Тада се мој зид дивно зарумени,
Од растурене ватре сунца палог...
Из мога зида непомичног, тешког;
Ненадана радост засветлуца мени.

Не марим тада за ту светлост, живу,
Само још часак овде остављену:
Као да пада на расуту пену
Што крије морску неизмерност сиву...

Ја сам за таму која неименована,
Иде и гаси све златне одблеске,
Ја сам за радост пучине небеске:
Моја је радост дубока, оловна...

И тек кад овде на зиду што сéни
Не видим ништа друго осим таму,
Велику радост чућу сасвим саму,
И живу, као таласе по стени...

ОДАР

Одар је то, где се свесно лèже:
Пут је то којим циљ за циљом иде,
Низ замних плоча што се једва виде,
Мир свода што се полагано слèже

Умри у болу!

Умро је, и ћути;

Не тражи срећу!

Ал' га она стиже.

Не зову га; ал' оне се не диже:
Срећа је вечност, а бол су минути.

И очи, очи хладне, кô од стакла,
Тајна живота и жив израз пакла
И сасушена задња суза нека:

То је реч мртва, уздах среће који
Залеђен крајем од усана стоји,
Да каже сву моћ умрлог човека.