Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________14_
https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
 ЕНЕИНИ ДАМАРИ 

  Из кућне радиности привремене домаћице

***

  Очи боје априла

Април. Прољеће, Бањалука, улице, бехар и ја. Док дјеца раде писмену, мисли ми врлудају баш као вјетар по крошњама дрвећа. Изненадна суза ми се оте из ока, кристална издајица, а ја скренух поглед према прозору не бих ли је сакрила од знатижељних погледа. Не жалим ја за недосањаним путевима. Сјетим се увијек мудрог Меше који се запитао шта ли би нас на њима чекало. Постоји нешто у човјеку помало проклето да увијек жали за стазама којима није прошао.

Тог априла у само једној секунди мој свијет је попримио све оне дуго сањане боје, почео је да се разлистава, буја, заливен само једним погледом. И баш као што процвјетало дрво трешње не зна шта му се догоди, па је одједном обучено њежним, бијелим цвијетом, тако сам и ја била изненађена кад угледах свој одраз у огледалу Живота. И баш су ме те очи, очи боје априла, претвориле у прољеће или прољеће у мене, враг ће га сад знати! Небитно је кад су баш те априлске зоре наговијестиле дане мене, праве правцате, али без њега у њима. Оне су ме вратиле самој себи. "Прошли су априли, к'о возови кад прођу...", пјевао је Ж. Јоксимовић како тад, тако и сад. Увијек ме нешто штрецне кад чујем ту пјесму, али није то жал за прохујалом љубављу, ма, неееееее! Ово је прекрасно сјећање које ме одредило у животу, јер сад знам што нисам знала: нема неостварене љубави. Има само превеликих очекивања, а није љубав оно што очекујемо, помало себично, већ оно што нам живот понуди на пладњу Вјечности. Све моје љубави су остварене само оним што су могле да буду у датој животној прилици. Што би мој пријатељ Боцо рекао: "Све су то твоји бисери!" И јесу. Нека суза, нека сјећања, нека бехара, нека миомириса, нека пјесама, нека! Нека и Тебе што ми њедра пуниш уздасима сад. Вриједило је родити се... и вољети Тебе априлом што траје.

Посвећено Љубави, живјела!




Пише: Енеа Хотић

 

¤

 
трагови времена

Растанке не признајем баш као ни мој кум Мика Антић . Како се опростити од нечијег осмијеха, од нечијих очију, од некога ко ти је, истина на свој начин и како је најбоље умио, ткао дјетињство и добар дио осталог иза тог прекрасног раздобља голубијих крила када мислиш да све можеш, а још не знаш шта тачно желиш? Просто је немогуће, јер сјећања пркосе растанцима и хвала им!



 
ЦРТИЦЕ ИЗ ЖИВОТА


  • Платно неба, једно сунце и много Нас у овом јутру. Биће ово лијеп Живот, за данас, сутра и ко зна до кад. Све је само сад.
  • Преостало нам је још само да се волимо. Куд ћеш више од тога.       
  • Луч Твоје љубави држи ме на овом свијету. Мало ли је?
  • Пуне ми мисли Тебе, а руке? Лете, разлиставају се у крошње додира!          
  • Да су дану Твоје очи, никад потамнио не би!
  • Имам врло једноставан план за данас: разбашкарићу се у Твојим мислима, огледати у Твојим очима и вољети Те.               
  • И данас сам Твој ходајући цитат. Записала сам Те у срцу.
  • Мршти се небо Живота с времена на вријеме. Ведриш ме својим оком.       
  • Око види што му срце каже.
  • Што је дан превидио, ноћ ће сном да надокнади!
  • Најсјајније звијезде су трагови до Тебе. Мрве по путу што живот значе. Мени. Ето.
  • Киша ме успављује.Ти ме држиш будном. "Ја спавам, а срце је моје будно". Пјесма над пјесмама, Свето писмо.
  • У танкој, плавичастој пукотини свјетлости, пречици до ноћи, видим Те.    
  • Моја кућа на пијеску Живота стоји. Чврсто. Кров јој је срце Твоје.   
  • Знам ја шта је моја снага – два ока Твоја драга, блага.
¤