ЈЕДНОМ САМ УСНИО ТЕБЕ
Једном сам уснио тебе, уснио делић зиме
Најмање што се могло од оне давне боли;
Било је као врисак, као да грумен соли
Приносе ми на рану; није ти чак ни име
Застало у мом слуху, сишла си низ сутоне,
Као срушени ветар, постала сенка леша;
Да кренем и ја за тобом, као вук којег гоне,
И будем изнова сам, и будем изнова грешан.
Узалуд тамним путем мами ме у крв слапа,
Разишле су се речи које сам за тебе скриво;
Остаде само сан да једем месо живо,
У ноћи која притиска као самртна шапа;
Од тада те није било у моме хлебу и вину,
Као зазидан одјек сишла си у празнину.
|
¤
СОНЕТ СКЛАДА
Распоред дати свакој ствари,
порекло свакој птици, пчели,
и ноћи, која сном крвари,
и патњи, коју нисмо хтели!
И дати љубав, мирис, негу,
облику сваком што нас штити
од смрти — где се змије легу,
кад сиђе демон плаховити!
А затим када се све утиша,
склонити стрелца, циљ и нишан,
и наћи себи смер и стазу;
тамо, где нико није хтео,
да крене на пут: тешки вео,
припада земљи, а крв мразу!
|
¤
ДАВНА ПТИЦА
Привикавај се полако на призор и боје
који су слични ноћи, без осмеха и сјаја;
буди налик на земљу, од које демон ваја
сва будућа лица: међу њима — и твоје!
Боље је прећи у снове, у боле које значе
праштање од светлости, од катрена и рима:
једном је била птица која је певала свима,
али се њена тужаљка вечности не дотаче
|
| ¤
НА МЕСТУ УСПОМЕНА
Још тамо цветају багреми и зове,
и ниски ветрови таласају жита —
а Бог љубави наше псалме чита,
да старе молитве претвори у нове!
Још се песма звезда у тишину слива,
у ноћима ведрим, изнад наших тела:
твоја кожа светли, као свила бела,
и храни земљу врелом цвашћу ткива!
Ни снови се нису склонили у таму —
где мртве љубави у срушеном храму,
последње речи шаљу у слух света!
Мада за њих нико и не мари —
ни ми, чије су руке постали олтари,
а радост одавно — на крст разапета!
|
ОРАХ У ВИЛА-ЛЕСЦИ
Ископан је орах, склоњено корење,
ничег више нема, ни сенке, ни плода,
али се у ноћи још на њега пење,
онај плави дечак, старом стаблу одан!
Још осећа укус језгра које топе
уста што су вечно испуњена глађу,
и слуша у крошњи кад прилазе стопе,
оца, које желе у сну да га нађу.
Где је данас орах, и отац, и претње,
да ће дугим прутом с врха да га скине,
данас, кад долази, у часове летње,
пустом завичају, надомак планине!
Ко се то са нама стално поиграва,
са детињством што је остало у свему
одговора нема — тихо ниче трава,
где је био орах, и можда — у њему!
|
ДАВНЕ РЕЧИ
Још и данас давне речи —
изговарам сваког трена:
усамљена душа клечи,
ван живота и времена!
А ти, где си овог часа —
у трептају летњих боја:
чим се класје заталаса,
ја помислим: коса твоја!
|
|