Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________6_

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

 ЖИВЕ ЛЕГЕНДЕ 
Крстивоје Илић

 Крстивоје Илић, песник, есејиста, приповедач. По својој вокацији превасходно песник. Особени је песнички лик и глас, ван песничких група и хорова. Један је од ређих песника који су свој живот потпуно поистоветили са бићем поезије. Рођен је у Брдарици, у засеоку Вила-Леска, 8. марта 1938. године, као последње, седмо дете родитеља Загорке и Милована. Мада је мајци био посебно наклоњен, песнички дар наследио је од оца.

Као песник, ушао је у најзначајније антологије, за одрасле и децу, у читанке и школску лектиру. Сврстао се у ред најбољих савремених српских елегичара. Објавио је преко двадесет књига.
Од 1993. године,  после тридесет проведених лета у Београду, изнова живи и ствара у Шапцу, као професионални писац.

 

ЈЕДНОМ САМ УСНИО ТЕБЕ

Једном сам уснио тебе, уснио делић зиме
Најмање што се могло од оне давне боли;
Било је као врисак, као да грумен соли
Приносе ми на рану; није ти чак ни име

Застало у мом слуху, сишла си низ сутоне,
Као срушени ветар, постала сенка леша;
Да кренем и ја за тобом, као вук којег гоне,
И будем изнова сам, и будем изнова грешан.

Узалуд тамним путем мами ме у крв слапа,
Разишле су се речи које сам за тебе скриво;
Остаде само сан да једем месо живо,

У ноћи која притиска као самртна шапа;
Од тада те није било у моме хлебу и вину,
Као зазидан одјек сишла си у празнину.


¤
 

СОНЕТ СКЛАДА

Распоред дати свакој ствари,
порекло свакој птици, пчели,
и ноћи, која сном крвари,
и патњи, коју нисмо хтели!

И дати љубав, мирис, негу,
облику сваком што нас штити
од смрти — где се змије легу,
кад сиђе демон плаховити!

А затим када се све утиша,
склонити стрелца, циљ и нишан,
и наћи себи смер и стазу;

тамо, где нико није хтео,
да крене на пут: тешки вео,
припада земљи, а крв мразу!


¤

 
ДАВНА ПТИЦА

Привикавај се полако на призор и боје
који су слични ноћи, без осмеха и сјаја;
буди налик на земљу, од које демон ваја
сва будућа лица: међу њима — и твоје!

Боље је прећи у снове, у боле које значе
праштање од светлости, од катрена и рима:
једном је била птица која је певала свима,
али се њена тужаљка вечности не дотаче

 ¤

 

 НА МЕСТУ УСПОМЕНА
 
 Још тамо цветају багреми и зове,
 и ниски ветрови таласају жита —
 а Бог љубави наше псалме чита,
 да старе молитве претвори у нове!
 
 Још се песма звезда у тишину слива,
 у ноћима ведрим, изнад наших тела:
 твоја кожа светли, као свила бела,
 и храни земљу врелом цвашћу ткива!
 
 Ни снови се нису склонили у таму —
 где мртве љубави у срушеном храму,
 последње речи шаљу у слух света!
 
 Мада за њих нико и не мари —
 ни ми, чије су руке постали олтари,
 а радост одавно — на крст разапет
а!


ОРАХ У ВИЛА-ЛЕСЦИ

Ископан је орах, склоњено корење,
ничег више нема, ни сенке, ни плода,
али се у ноћи још на њега пење,
онај плави дечак, старом стаблу одан!

Још осећа укус језгра које топе
уста што су вечно испуњена глађу,
и слуша у крошњи кад прилазе стопе,
оца, које желе у сну да га нађу.

Где је данас орах, и отац, и претње,
да ће дугим прутом с врха да га скине,
данас, кад долази, у часове летње,
пустом завичају, надомак планине!

Ко се то са нама стално поиграва,
са детињством што је остало у свему
одговора нема — тихо ниче трава,
где је био орах, и можда — у њему!


ДАВНЕ РЕЧИ

Још и данас давне речи —
изговарам сваког трена:
усамљена душа клечи,
ван живота и времена!

А ти, где си овог часа —
у трептају летњих боја:
чим се класје заталаса,
ја помислим: коса твоја!