Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________3_

 In Мemoriam 

 Миодраг Павловић

Велики српски песник, академик Миодраг Павловић, преминуо је 17. августа 2014. године у Тутлингену у Немачкој где је и сахрањен по вољи своје породице.

Рођен је 1928. године  у Новом Саду, основну и средњу школу је завршио у Београду, где је студирао Медицински факултет. Био је међу водећим песницима у модерној српској поезији почев од већ култне књиге 87 песама. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Био је и редовни члан Европске академије за поезију.


 

НОЋ

Ноћу кад бију промаје са звезда,
кад корење одозго виси као игле
што држе слике с друге стране зида,
ове ноћи кад биље обраста сребром
и плави се фитиљ мора у шаци зебње гаси,
тебе о саму призивамо ноћи!
 
Јер су нам стопе земљом рањене
и срца о врату висе неокајана,
јер сикћу још гује у костима
и неисплакани знојеви под кожом
пеку јаче но бисер у шкољци, о ноћи
отвори нам тајну капију града.
 
Ти која си подигла поклопац
на погребном сандуку свега
и пустила да нас мотре очи грозне,
на овој нас окуци узми за руку
и поведи у град за којим ходамо;
нек су му темељи од крви ил крљушти,
од светлих костура ил обрнутог дисања,
свеједно,
води нас, отвори, уведи!


 
НОКТУРНО

II

Прозор мој гледа право у прамац леда
који по ноћи диже своја висока једра
и вуче бесвестан град по уском поларном кругу.
Последња ивица етера огребе ова бедра
и крма виси у ничем, слична плугу.
 
Гле, бунар сребра прекрио лађу као капа,
дно се његово угиба, трепери бубна опна
и пуж своје улице у гласан торањ склапа.
Његово стакло дотичем споља. Унутра, риба
свечано клизи по блиставој калдрми копна.
 
Са горње палубе главе се надносе без лица
и преко колена крова пиље у моју постељу,
где се обалом свести усправља оштро биље.
Ћутим док ме зову у ноћ подмуклу, све бељу;
тамо ликује лед и суманута пловидба птица.


 
ПОЧЕТАК ПЕСМЕ

Једна је жена прешла са мном реку
по магли и месечини,
прешла је уз мене реку,
а ја не знам ко је она.

У брда смо пошли.
Коса јој дуга и жута,
блиска у ходу њена су бедра.

Напустили смо законе и рођаке,
заборавили мирис родитељске трпезе,
грлимо се изненадно,
а ја не знам ко је она.

Нећемо се вратити крововима града,
на висоравни живимо међ звездама,
војске нас неће наћи,
ни орлови,
исполин један ће сићи међу нас
и њу обљубити
док ја будем гонио вепрове.

И деца ће наша у дугим песмама
причати о почетку овог племена
поштујућ бегунце и богове
који пређоше реку.


СМРТ ЉУБАВНИКА
 
Глава до главе у бледој шаци лежи;
Човек и жена воле се на тамној звезди
И коса њихова преко удова док језди
Роне се грумени крви све тежи и тежи.
 
У мраку долази близу оно што нестане
И тада простор залелуја црна брда
На гола леђа велика риба тврда
Притисне усне и љубав ока престане.
 
У пољу где ветар ломи суве траве
Отвара се до зоре у земљи јама глува
И по набору светла потребно дрвеће расте.
 
Видећи у загрљају смирене главе
Буљина када долети мртве да чува,
Замршене власи расплитаће ласте.