ОМЧА ОД СНА
Мравињају мисли атарима душе
Вредно сакупљају сећање
Умиле јар и бесни тон дана
Немим дахом пут усмере
Вртложним сном будни радници
Сакупљају време жеља и нада
Додају слада неумитној реци
Сплетеном путу пелина и меда
Медни корак у пелину спава
Чилије душа траје у бурама
Сећањем лепи делиће дана
На путу пелина у омчи од сна
Вера Нада
|
Пролазност
Ја знам да тело
моје није вечно
појешће њега црне земље тама
али нек песме моје вите лете
оне су мени и снови и јава.
Сви смо ми били шетачи земљом
кројили путе, крчили жбун
ал` све у амбис нек оде клети
иза нас опет затрављен друм.
Ми само знамо сјати у часу
наша је слава лептиров лет
када нам сутра подвежу главу
нема нас по чем` памтити свет. Новак Вељовић
|
СТАВИЋУ СВЕ НА СВОЈЕ МЕСТО
Ставићу све на своје место -
књиге, слике, твоје ситнице
у фијоци поређати наново.
Прозор заглавити
да се не затвори -
птице су стигле!
Унећу рубље, да не покисне -
може и киша да сврати;
столице наместити око празног
стола.
Оставићу светло,
врата откључати.
Све ће бити као да је неко ту.
Спустићу главу на јастук -
и за трен оседети.
А, ти, ако случајно свратиш -
не буди ме.
Сећај се,
да ти не буде жао
што си отишао рано,
што те одавно овде нема.
Видиш - све би било исто!
Врати се тихо и...
не затварај прозор.
Јасна Ђурђић
|
АБОРТУС
Не пожели ове уздахе да чујеш,
кад из очних дупљи сузе ми потеку.
Плод утробе, мајко, своје кад затрујеш,
мртвим те рукама обгрлим, далеку.
Могао сам бити Човек да ме славе,
убила ми клицу, опростила душа.
Усиљеном смрћу чедо обезглаве,
док у крви твојој лик ми се пенуша.
Стрепиш ли од дана који тек долазе,
ноћи кад помислиш, отварам ти врата?
Гроб ти немам, мајко, анђели ме пазе,
одрекла се мене, сад те језа хвата!
Кад упалиш сама себи задњу свећу,
и мисли ти навру, кајања што море,
мајко, ја и други пут због тебе мрећу,
само да небеса срца нам отворе.
Ја сам извор свега, космичке лепоте,
сви на крају буду у мом царству гости.
Ти не брини, ја се молим за грехоте,
Боже, погледај је, мајка је, опрости!
Саша Мићковић
|
| ¤
ВИНО, ТИ И ЈА
Кад сам ти дошао уредан и озбиљан...
и рекао да те волим –
ниси ми поверовала.
Кад сам ти дошао луд и смешан...
и вино ти је рекло да те волим –
поверовала си.
Онда си рекла да и ти мене волиш –
и вино ти је поверовало.
Сада, кад смо заједно,
зашто ми забрањујеш да га пијем –
кад без њега
једно другоме не верујемо на реч?
Вино нас је спојило – вино нас раздваја...
О вино, причест си и отров!
Бранислав Чурчов
|
КЛАЦКАЛИЦА
прво смо жути од среће,
затим са бисерним очима седимо у мраку,
и на крају смо као платно:
бели
празни
бесмислени.
јуче је неко дошао
и нацртао осмех на сваком облаку.
већ данас ће отићи
и понети сав ваздух са собом.
једно јутро донесе олакшање
а друго јутро ноћне демоне
који настављају игру и по дневном светлу.
горе-доле.
никад краја.
Марта Васић
|
ГРАД СЛАВУЈА
У огледалу
хаљине шуме јутра -
Сунце.
Прве сребрне тице
долазе у завичај.
Млеко облака окупало
ланени ћилим долина.
Фрула је лудовала.
Запамтио сам најлепшу шипарицу
обучену у небеску хаљину.
Сребрни дан
зелену кошуљу облачи.
Чобани не хају
пси не лају.
Шума
град славуја
свет привлачи.
(1964)
Бора Д. Симић
|
ЉУБАВ
Крваре табани
Док ти долазим стазом
Посутом цвијећем
Али храбро газим
Крваре дланови
Док дрхтаво њежну ти
Кожу мазим
Али све си моје
Крваре усне
Док страсно љубе
Вреле твоје
Али боли крију
Док уздаси носе
У провалије душе
Со из очију Јелена Глишић |
|
