КИШНО ВЕЧЕ

Сив је Дунав био тих дана, мутан и немиран. Ускомешали се таласи и љутито секли један другог. Облаци су претили да се сруче у воду. Гомилали су се и претеће притисли небо на рубовима, ширећи тмуран плашт над реком и градом. Нина је безвољно устала са клупе забринуто посматрајући намрштено небо. Леден ветар хладио је њене образе и продирао кроз тканину огртача. Само топао кестен грејао је гараве прсте, а она као да није марила много због жестине и љутње олујног неба. Ужурбано је ипак кренула са кеја, када се изнад њега силовито усковитлао облак лишћа, док се звук њених потпетица губио у гудању и хуку ветра. Капи суморне кише клизиле су лагано низ образе, попут суза које су се излиле предходне вечери, након дуге расправе са Марком. Као да се невреме из њених вена и груди проширило на све што је окружује. Хтела је да јој вода однесе немир и испере тугу из очију, али су је узбуркани таласи само враћали у стварност. Ветар је сурово подсећао да јој се неће допасти сви одговори за којима трага. Попут жаока је пустила речи, обузета таласом љубоморе коју никако није научила да обуздава и сада је морала да се суочи са празнином која је након тога остала. Давала се потпуно, до последње честице, али је изгледа отимала а не узимала љубав, заборављајући да свако воли на свој начин. Бунила се и извирала спознаја да све то води у посесивно и опсесивно комадање љубави. Али како да сада врати време и речи и на познатој хартији испише жељену причу мастилом које се може кориговати? Како поново прећи реку, а претходно си непромишљено срушио мост разорном жестином? Спуштене главе увучене у оковратник, склањајући бичеве влажне косе, угледа изненада

АНИН САН

„...Сан се лењо одвајао од Ане. Крене па се враћа, носи, збуњује и напокон одлази. Још је у траговима на њеним трепавицама. Пољубац ноћи је топао, дуг и још вуче у ходнике страсти. Да ли је то био сан, љубав или фатаморгана жеља настала у измаглици самоће? Мирис и топлина коже под образом подсете је да је заспала на његовим грудима. Подигне поглед и утоне у његов, озбиљан, топао, дозивајући. Уронили његови прсти у косу и губили се у њој, па је вуку у неке дубине из којих се тешко иде назад. Као додир лептира, осети пољупце на својим капцима и отвори очи умивене љубављу. Нестајала је у предивном плаветнилу његових зеница. Одједном осети светлост, топлину, блаженство и схвати да је то осмех на његовом озареном лицу утонулом у њено.... Питала се колико ли је дуго будан и посматра је? По одсјају ока, рекла би да се утисла у дно зеница дубоко и да ту припада одувек. А можда је то само њена жеља, која прати траг мисли, па је прочитана нашла одраз у прозорима душе? У трену он избрише сва питања таласима нових пољубаца. Губиле су се све мисли као трагови стопала у песку који нестају у пени. Дуги су се прсти поигравали праменовима Анине косе, волели се са њеном кожом и писали по њој најлепши сонет, само њихов, онај који се ишчекује и памти. Њени су прсти били жељни његове коже која је чекала и ношена таласима страсти водила у страствен танго тела која су му се препустила. Плесали су прсти и тела праћени музиком срца у ритму жеље и уздаха. Слепљених чела, са длановима око његовог врата, сваки њен покрет, пратио је његову жељу из даха прочитану. Запљускивали су тела таласи страсти и подрхтавали између жестине и нежности покрета. У тој игри где границе жеље не постоје, где мисли наилазе на ехо у оном другом а чула пробуђена дарују потпуну слободу души да буде своја и такне се са другом, нестајале су границе времена. Зароњене главе у њене груди, уснама је призивао уздахе и шапат који она воли. Нестајали су њени дланови у дну његових леђа, где су се утиснули прсти, шапућући чежњу и терајући немир. Позивала су бедра на додир и препуштала се као обале реци љубави. Израњала је из те реке нека друга Ана, само њему позната. Заробљена а ослобођена у страсти, дивља а мека, своја, али његова. Нестварно је уз њега увек постајало стварно. Било је тако лако тонути са њим у дубине а затим дотаћи висине. Извлачио је из ње речи, стихове срца, нектар и огањ, држао их, присвајао и стапао се са њима. То је био космички плес, небо на длану. Вечност у тренутку. Удахнули су једно друго у пољупцу тих висина и остали овијени тим баршунастим осећајем, испреплетени и окупани божанским слаповима. Гурала се у тај мир, израњала, жуљала мисао из стварности. Размишљала је о дану који је израњао, лицима и животу који чекао иза врата. У тишини, као и увек њихове мисли се срећу и препознају. Љубио јој је дланове и нежно извукао из постеље. Под снажним млазом воде, међу пољупцима недостајало је ваздуха, све је остало било ту. И осећај топлине, задовољства, мира и прожимања. Нежно је купио капљице са њене коже пешкиром и вратио је у постељу. Покрио је само погледом док се облачио а затим спуштао кишу пољубаца од темена до њених стопала. Невољно устаје са руба постеље, а у погледу дуга и спектар боја његове душе. Вратио се по заборављени пољубац, без кога не би могао да откључа дан и нестао иза врата. Утонула у постељу која је била обојена његовим мирисом и топлином, још мало је желела да удахне и сачува све нијансе и мелодију ноћи!“

¤  ¤  

  Сунчица Радуловић Торбица