КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС ________________________________________________________________________________________________________________________2_ Заборављени српски песници
У овом броју часописа представљамо три српска песника које повезује то што су сва тројица рођени, живели и стварали у Мађарској.
|
¤
Михаило Витковић је рођен у Јегри, граду у Угарској у свештеничкој породици 25. августa 1778. године. Његов отац Петар
Витковић (1754 - 1808) био је парох месне српске цркве, а мајка му се звала
Марија Глишић. Породица Витковића пореклом је из Требиња о чему сведочи и епска
песма Новљанин Алија и девет Витковића.
После завршетка гимназије у
Јегри, одлази у Пешту да студира права која завршава 1801. године, а 1803. постаје адвокат. Године 1807.
биран је за посланика у мађарском Сабору. Био је веома цењена личност у
мађарским књижевним круговима. Одржавао
је пријатељску везу са архимандритом и песником Лукијаном Мушицким који је у
његову част написао и издао Ода мојему пријатељу Михаилу Витковичу
(Будим, 1811).
Михаило Витковић је био сарадник
Летописа Матице српске. Писао је углавном на српском и на мађарском језику
оригиналне класицистичке песме (оде, епиграме, епистоле), али се бавио и
превођењем.
Умро је у Пешти 9. септембра 1829.
године.
| |
ЉУБОВИ
Пуста љубов шта учини,
По мом серцу шта почини!
Сву тишину изгна, прогна,
И веселост моју пропра до дна.
Немам места, немам стана,
Ходим, бродим до свих страна:
Сам сам, нит’ ме когод дира,
Ал’ ја опет не находим мира.
Предмет сваки на ме зјаје,
Једна страст ме другој даје.
Душа клоне, сердце пишти,
и ја не смем казат гди ме тишти.
Иштем, просим свуд забави,
Да ми сердце заборави
Ону која ме пленила,
Ал’ све всује, не да љубве сила.
Што је више смећем с ума,
То ми више дође с пута,
Све се лако заборави,
Љубов себи вечни спомен прави.
Или без ње или с њоме,
Тешко бедном сердцу моме!
При састанку тајно стењем,
При састанку плачем, гинем, венем.
Други кој’ у љубви страда,
Он се добром концу нада;
Ал’ ја љубим без надежде,
Драгу моју сојуз веже.
Љуби, терпи, сердце моје,
То је јадно стање твоје;
Другом се ружа румени,
Мени с’ тавни пелен, ах, зелени.
|
¤
|
Никанор
Грујић рођен је 1810. године у
Липови код Мохача (Мађарска). Школовање је започео у своме селу и
Харшању, гимназију похађао
у Мохачу, у печујском лицеју учио је филозофију и права, а
затим завршава карловачку богословију. Свој живот проводи у окриљу цркве, био је
игуман, а умро као пакрачки владика. Страствени српски родољуб, бавио
се политиком, учествовао у догађајима 1848. године. Супротставио се стварању
новог српског књижевног језика и у својој
брошури Примјетбе (1852) критикује Вуков превод Новог завета из филолошког,
теолошког и националног аспекта. Умро је 1887. године.
| |
ОЧАЈАЊЕ
Запе ми душе јаснија словесност.
Од мутне крви срце утрнуло
Дражест земнога бића пређе
Гнусне у образе црног пакла.
Полети ума света од божјег
Беже. – у таму мисли се заплећу.
Крвава сва земља погледу,
Крстови смртни по путу ничу.
Пропасти саме, страшне и развале
Бедника крајња осећања
Прате; – не даду гласу земног
Анђела до ува им допрети.
На главу облак густи, маглуштине
Отровни покров стере; да вишњег је
Бустања зраци не озаре, –
Дух не пробуде на љубав жизне.
Усреду самог нутрашњег живота
Чамећа воља издише. –На час се
Појави, – ал опет на веки
Обамру надежде крајња сила.
Падајте жизне страшила у море! –
Бедник вас више не види. Доста је
Вашег беснења. Стрмоглав се
Низдрже душа у вечну таму.
|
¤
|
Јован Пачић Рођен у Баји (Мађарска),
1771. године. Као коњички капетан борио се у аустријској војсци против Наполеона. Због ноге промрзле у руском снегу рано је пензионисан. Живео је у Новом Саду, Дунафелдвару,
Ђуру и најзад у Будиму (у гостионици код Златног јелена поред Рацког купатила у подножју
тврђаве). Осим поезије бавио се сликарством; мноштво његових акварела поклоњених
савременицима (и савременицама) вероватно се неповратно изгубило, али два
албума се чувају у библиотеци Сечењи у Будимпешти, из којих је избор од 27
слика објављен у репрезантативном издању. Умро је у Будиму 1849. године.
| |
ПРИ КОНЦУ ЛЕТА 1825.
Скорбно кончам старо доба лето.
Јошт скорбније ће ми ново бити:
Штогод упово сам – ништа, ето,
Не получих, нит’ ћу прибавити.
Срећа ми се, худом, ах! не смеје,
Љубов увек љубјашчег ме бежи;
Мен’ весеље радот и не веје:
Моме скорб и јад на срцу лежи.
Срце ми се увенуто вади
Љубвоболних, тужних из прсију;
Лепом све на миру ми се гади:
Смутно, тавно све ми пред очију.
Мог живота солнце буд запало,
Избегло ме срећно све на свету;
Мени дејат и Јестество стало:
Помоћ убог намам јер ја клету.
|
Заборављени српски песници ______________________________________________________________ |
