Четири песме | Драгана Албијанић
 Драгана Албијанић рођена је 1973. године у Суботици. По струци је дипломирани историчар уметности. Студирала је и глуму. Протеклих десет година радила је у просвети као наставник Православне веронауке. Тренутно је незапослена. Поезију је почела да пише још у основној школи, али јој је тек у последњих десетак година постала доминантан вид изражавања. Волела би, како она каже, да њене песме некоме буду од користи у процесу самоспознаје и сазревања. СУСРЕТ СА ХЕРЦЕГОВИНОМ
По зову крви пођох у предака својих крај, да утолим срца жудњу и задобијем смирај.
Стигох у само свитање у Дучићево Требиње.
Кад на тло свето стадох не одољех, но падох и камену цјелив дадох. Хеј, моја ђедовино, родна Херцеговино!
Сузних очију гледах тај оштри, сурови кам. Мирис усахлог сијена грудима осјећах.
Одједном чух запјева ганга, преко брда се ори. Ја слушам, а све ми се чини душа ми с каменом збори.
Рекох: баш си дивља и проста, прави динарски крај, али те осјећам, волим, кроз тебе слутим Рај!
Ех, корјени моји! То крв је прорадила! Скрхана љубављу схватих камен сам у срце посадила. ЧЕЗНУЋЕ
Не знам шта је разлог моме јаду, тузи, болу, несаници, плачу. Зашто цвили срце по вечери? Шта би хтело да буде весело?
Не знам што ме јутро не радује. Што ме дању чамотиња слама? Што у снове бежим из очаја, затварам се у свет фантазија?
Ој, чезнуће моје неухватно, куд упиреш поглед зажарени? Куд вапаје одапињеш болне? Шта ли иштеш, што ли ме распињеш?
Да л` на земљи још је твоја мета, ил` небеском стремиш уточишту, ил` ни само не знаш шта би хтело, шта би хтело, куд би полетело? | НЕДОСТОЈНА
Да сам мајка волела бих на Косову децу да изродим, јуначком крвљу Лазаревих мученика да их задојим, у Грачаници да их крстим, у Дечанима први пут причестим, за успаванку да им Видовдан појим, а кад порасту да им, ако Бог да, монашке мантије кројим.
Волела бих да им је одмалена Богородица мајка, Њој да хрле и Њу да грле више но мене, да им је прво Бог, па отац, најпре молитва, па онда књига, светиња да им је друга кућа која уноси мир у њихова бића.
Волела бих да не могу да мрзе ни када би хтела, да се не свете ни када би морала.
Да знају напамет If'од Киплинга, да Бога слуте и код Баха ил` Рембранта, да Га нађу и код Шекспира, у стиховима Хамлета или Краља Лира.
А изнад свега волела бих да им је Православље у души, а не на уснама, да им крст није само привезак на гуши, већ огањ у грудима, а бројаница да им је молитвена помоћница, а не наруквица.
Да сам мајка, волела бих да сам мајка на Косову, и зато молим све мајке што рађају данас косовске јунаке да ми опросте, у име Бога и спојена три прста, што нисам достојна њиховог крста. ДУБОКО
Има нешто у камену, нешто јако и дубоко као око. Нешто строго и убого, али драго. Страховито, тајновито, плаховито, силовито има нешто, што пркоси и заноси, што опија ко мађија, па ме носи све до Светог Василија! Мученичко, подвижничко, има, има, што ме цима у грудима. Нешто свето и распето, што осећам, ил` се у дубини душе сећам.
|
