Да не заборавимо
НЕМУШТИ ЈЕЗИК
У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио. Једном идући за овцама, чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило, па у пожару змија пишти. Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна било запожарило и пожар се једнако к њој примицао. Онда змија повиче из пожара: — Чобане, забога, избави ме из ове ватре! Онда јој пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изиђе, па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око врата. Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: — Шта је то, у зао час! Ја тебе избавих, а себе погубих. Змија му ,одговори: — Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар. Онда јој се чобан стане молити и изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: — Не брини се нимало за овце; овцама неће бити ништа; само хајде што брже. Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дође ту, змија на врату чобанову звизне, а змије се све одмах расплету. Онда змија рече чобану: — Кад дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати шта год заиштеш: сребра, злата и камења драгога, али ти не узимај ништа, него ишти немушти језик. Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати. У томе дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: — Забога, синко, где си? А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио. Онда цар змијињи рече чобану: — Шта ћеш да ти дам зато што си ми сина избавио? Чобан одговори: — Ништа друго нећу него да ми даш немушти језик. А цар рече: — Није то за тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш ти би одмах умро; него ишти друго штогод хоћеш, даћу ти. На то му чобан одговори: — Ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик, ако ли ми то не даш, а ти збогом остај! Мени друго не треба ништа. — Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: — Стани! Ходи овамо, кад баш то хоћеш. Зини. Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: — Сада ти пљуни мени у уста. Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобану. и тако три пута пљуну један другоме у уста, па му онда змијињи цар рече: — Сад имаш немушти језик. Иди збогом, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш коме год, одмах ћеш умрети. Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све што је на свету. Кад дође к овцама и нађе их све на броју и на миру, леже мало да се одмори. Тек што легне, али долете два гаврана, те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: — Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата. Чобан кад чује то отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола, па откопају врата од подрума и крену благо кући. Овај је господар био поштен човек па све благо даде чобану говорећи му: — Ево, синко, ово је све твоје благо, то је теби бог дао. Него ти начини себи кућу па се жени, те живи с отим благом. Чобан узме благо, начини кућу и, оженивши се, стане живети, и мало помало изиђе он најбогатији човек: не само у ономе селу него у свој околини није га било. Имао је свога овчара, говедара, коњушара, свињара, многу имовину и велико богатство. Једном, лицем на Божић, рече он својој жени: — Спреми вина и ракије и свега што треба, па ћемо сутра ићи на салаш да носимо пастирима нека се и они провеселе. Жена га послуша и уради све како је заповедио. Кад сутрадан отиду на салаш, онда газда увече каже свима пастирима: — Сад сви скупите се, па једите и пијте и веселите се, а ја ћу бити код стоке сву ноћ. И тако газда отиде и остане код стоке. Кад је било око поноћи, али курјаци заурлају, а пси залају. Курјаци говоре својим језиком: „Можемо ли доћи да учинимо штету, па ће бити меса и вама?“ А пси одговарају својим језиком: „Дођите да би смо се и ми најели!“ Али међу псима бијаше један матори пас који само још два зуба имадијаше у глави. Онај матори пас стане говорити курјацима: „Тамо њима то и то! Док су још ова два зуба мени у глави, нећете ви учинити штете моме господару“. А то газда све слуша и разуме што они говоре. Кад ујутру сване, онда газда заповеди да све псе потуку, само онога маторога пса да оставе. Слуге стану говорити: — Забога господару, штета је! А газда им одговори: — Што рекох то да учините. Па се оправи са женом кући, и пођу на коњима: под њиме бијаше коњ, а под женом кобила. Идући тако човек измакне напред, а жена заостане. Онда коњ под човеком зарже. Коњ вели кобили: „Хајде, брже, што си остала!“ А кобила одговара: „Е, ласно је теби: ти носиш једнога господара, а ја троје: носим газдарицу и у њој дете, па у себи ждребе.“ На то се човек обазре н насмеје, а жена то опази, па брже ободе кобилу и стигне човека, па га запита зашто се насмеја. Он јој одговори: — Низашто, само онако. Али жени не буде то доста, него салети мужа да јој каже зашто се насмејао. Он се стане бранити: — Прођи ме се, жено, бог с тобом, шта ти је? Не знам ни сам. Али што се он више брањаше, она све више наваљиваше на њ да јој каже зашто се насмејао. Најпосле јој човек рече: — Ако ти кажем ја ћу одмах умрети. Она опет, ни за то не марећи, једнако навали, говорећи да друкчије не може бити него да јој каже. Утом дођу кући. Одседнувши с коња, човек одмах наручи мртвачки сандук, и кад буде готов, метне га пред кућу, па каже жени: — Ево сад ћу лећи у сандук, па да ти кажем зашто сам се насмејао; али како ти кажем, одмах ћу умрети. И тако легне у сандук, па још једанпут обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му чело главе па плаче. Човек опазивши то, рече жени: — Донеси један комад хлеба те подај томе псу. Жена донесе комад хлеба и баци пред пса, али пас неће ни да гледи, а петао дође и стане кљувати у комад: онда пас рече петлу: „Несрећо несита! Теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре!“ А петао му одговори: „Па нек умре, кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем; ако ли се која стане срдити, ја је одмах кљуном; а он није вредан једну да умири.“ Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу: — Ходи, жено, да ти кажем! — Па све батином по њој: — Ето, то је, жено! Ето, то је, жено! И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао. |
ЂАВО И ЊЕГОВ ШЕГРТ
Био један човек па имао јединца сина. Овај син рече једанпут оцу: — Бабо, шта ћемо радити? Ја овако не могу живети; него идем у свет да учим какав занат. Видиш како је данас: који зна најмање заната, тај сваки боље живи од свакога тежака. Отац га је дуго одвраћао говорећи му да и у занату има бриге и труда, и како би оставио оца сама! Али кад се син никако не дадне одговорити, најпосле му допусти отац да иде и учи занат. Онда се он дигне у свет да тражи заната. Путујући тако удари на једну воду, и идући покрај те воде срете се с једним човеком у зеленим хаљинама, па га човек запита куда иде, а он му одговори: — Идем у свет да тражим мајстора каквог да учим занат. Онда му рече онај човек у зеленим хаљинама: — Ја сам мајстор, ходи к мени па учи занат кад ти тако срце иште. Дете једва дочека и пође с њим. Идући они тако по крај оне воде, наједанпут мајстор скочи у воду и стане пливати говорећи детету: — Хајде за мном скочи у воду, и учи пливати. Дете се стане одговарати да не сме, јер га је страх да се не утопи; а мајстор му одговори: — Не бој се ништа, него скачи. Дете скочи у воду и стане пливати с мајстором упоредо. Кад су били насред воде, узме мајстор дете за врат па с њим у воду на дно. То је био ђаво. Он одведе дете у своје дворе и преда га једној старој баби да га учи, па се опет врати на овај свет. Пошто се он врати и баба остане сама с дететом, онда му стане говорити: — Мој синко, ти мислиш да је овај човек какав мајстор као што су мајстори на оном свету. Није он онаки мајстор, него је ђаво. И мене је тако преварио и довукао амо с оног света, а и ја сам крштена душа. Него послушај ме што ћу ти казати. Ја ћу тебе учити свему његову занату, и он кадгод дође, питаће те јеси ли што научио, а ти му свагда кажи да ниси ништа, ако си рад да га се курталишеш и да се опет вратиш на онај свет. После некога времена дође ђаво и запита дете: — Шта си научио? А оно му одговори: — Нисам још ништа. И тако прођу три године дана, и кад би год мајстор запитао дете шта је научило, оно му свагда одговорило да није ништа. Најпосле га запита ђаво још једном: — Јеси ли штогод научио? А дете му одговори: — Нисам ништа, него сам заборавио и оно што сам пре знао. Онда се ђаво расрди, па му рече: — Кад ти досад ниси ништа научио, нећеш никад ништа ни научити, него иди бестрага куд те очи воде и ноге носе. Дете које је већ добро ђаволски занат изучило било одмах скочи на воду и стане пливати ка крају И испливавши изиђе на брег и отиде к оцу своме. Отац како га угледа, далеко истрча преда њ говорећи: — Где си, сине, за бога! А син му одговори: — Учио сам занат. Иза тога прође неко време и дође вашар у оближњему једноме селу. Тада рече син оцу: — Бабо, хајдемо на вашар. Отац му одговори: — А с чим ћемо синко, кад немамо нигде ништа? — Ти за то немаш бриге, — одговори му син, и пођу на вашар. Идући тако путем син рече оцу: — Кад будемо близу вашара, ја ћу се створити леп коњ, што га неће бити у целом вашару. Сав вашар чудиће му се. А мој ће мајстор доћи да купи коња, и штогод зацениш он ће дати. Али се немој шалити да му даш улар, него кад новце примиш, одмах ми улар скини с главе па удри њиме о земљу. Кад дођу близу вашара дете се претвори у коња што га нигде нема. Старац поведе коња по вашару, а сав се вашар слеже око њега, па се сви стадоше згледати, јер нико не сме ни да запита пошто је. Кад али ето ти мајстора: створио се Турчин па завио чалму око главе а спустио хаљине до земље. Како дође, а он рече: — Ја ћу тога коња купити. Говори, старче, пошто је. — Што је год старац заискао, Турчин му одмах извади готове новце без речи. Старац кад прими новце, скине с коња улар, па њиме о земљу. У тај мах нестане и коња и купца. Старац дошавши кући с новцима, затече и сина код куће. Кад после неког времена дође други вашар, онда син опет рече оцу: — Хајдемо, бабо, на вашар. Отац му већ није хтео ништа говорити, него одмах пође с њим. Кад су били близу вашара, син рече оцу: — Ја ћу се сад створити једна трговина: шатра пуна робе што је на вашару неће бити лепше и богатије. Ни њу неће моћи нико купити, а мајстор ће мој доћи, и платиће што год зацениш. Али не шали се не даји му кључеве у руке, него кад новце примиш, удри кључевима о земљу. Тако и буде: кад се он створи лепа трговина, сав се вашар стане дивити. Али ето ти мајстора, опет се створио Турчин као и пре, па пита старца: — Пошто? Коликогод је старац заценио, толико је Турчин одмах платио, а старац кад прими новце, удари кључевима о земљу. У тај час нестане и трговине и купца, него од трговине створи се голуб, а од Турчина створи се кобац, па потерај голуба! Док су се они тако вијали овамо онамо, царева кћи била изишла пред двор па их гледала, а голуб уједанпут стрелимке девојци на руку, па јој се претвори прстен на руци. Онда кобац падне на земљу па се створи човек, те отиде к цару и понуди му се да га прими у службу: служиће га три године дана, а ништа на свету не иште, ни хране, ни пића, ни одела, само да му цар да онај прстен с девојчине руке. Цар га прими и обећа се да ће му дати. Тако је онај служио а девојка прстен носила, и врло јој је мио био, јер је дању био прстен а ноћу леп момак, па је говорио: — Кад дође време да ме узму од тебе, не дај ме никоме у руке, него удри мноме о земљу. Кад се наврше три године дана,
дође цар ка кћери својој, пак је стане молити да му да прстен. Онда она као
срдито баци прстен на земљу; прстен прсне, а од њега се проспе ситна проја, и
једно зрно откотрља се под цареву чизму, а слуга се уједанпут створи врабац, па
на врат на нос стане проју зобати, и кад сва зрна позобље, пође да и оно
последње испод цареве чизме кљуне, али од зрна уједанпут постане мачка па
врапца за врат!
|