ЧОВЕК
СИ
Обоји свет осмехом,
Намигни понеком облаку мало,
Привуци Сунце лепотом
срца свог лагано.
Нека се са лица не скида она крива линија,
Сваки дан - нова страница живота.
А када засјаји звезда најсјајнија
Помисли да то је поздрав са неба.
А сада зажмури, осети се живим,
Не осуђуј никога, када треба се извини,
Понашај се као човек, јер то и јеси
Остани свој шта год да се деси!
Милица Станојковић VIII/3
ОШ
„Бранко Радичевић“, Врање
Недостаје ми
Нећу да слушам, нећу да чујем,
да ње нема, не верујем.
Tелефон ми њену поруку чека,
а она је тако далека.
Из овог чудног света била ми је спас,
а сад више јој нећу чути ни глас,
никад ми није било горе,
нека ме неко пробуди из ове ноћне море,
нека ме неко схвати
хоћу само да се она врати,
нека ме нека неко и слаже,
нека ми неко само каже
да је добро, да је здрава, да се смеје,
да је ту, да се радује.
Препливала бих море, препешачила највећи пут
само да је видим на минут,
само хоћу да се врати, да дође,
да ме загрли и да све прође...
али је глупа болест обузела
и њу од све нас одузела.
У срцу је чувам, љубав не вене,
остале су само лепе успомене.
Насмејану је памтим,
али смо хоћу да је вратим.
Знам да ме одозго гледа,
да ме чува и да ме ником не да.
Анђела Арсић VII/2
ОШ „Бранко Радичевић“, Врање
Теретни воз
Једног дана, из једног
разлога, пустила сам сузу. Суза се вукла полако по мом пегавом лицу. Отприлике,
дошла је као теретни воз... Једна од великих препрека на путу биле су јој моје
пегице. Полако, теретни воз се повлачио између пегица покушавајући да не
дотакне ниједну.
Када је прешао то,
теретни воз је стигао до највеће препреке – мојих усана. А да би суза и једним
замахом прешла преко мојих уста, требало би да ћутим. - Ја то не могу - рекла
сам себи и једним замахом руке суза је нестала. Повукла сам руком преко
теретног воза, и он је скренуо на другу страну. Био је тежак. Али је још тежи
био воз који је требало сваког момента да крене...али остао је у оку. Ја му
нисам дала да иде... Имала сам потребу да вриштим, али нисам. Имала сам потребу
да плачем и тихо сам рекла:
- Лакша је суза која склизне низ лице, него она која
остане у оку!
Мила Арацки VI/1
ОШ „Бранко Радичевић“ Врање
|
СЕЋАМ СЕ
Сећам се...
Сећам се места
где сам први пут срела
твоје очи као ведро небо лепе,
и тај твој осмех као најсјајнији бисер.
Сећам се...
Сећам се твојих руку
нежних као свила,
твог загрљаја који греје
као најтоплији покривач,
и мириса твог
који као ружа очарава
а онда као отров убије
и учини те слабим.
Сећам се...
Сећам се места
где си пробудио моја осећања
као када се природа буди
и тог истог места
где си иста сећања угасио
као ватру водом,
као леп дан киша,
као јесен што лето брише...
Марина Митић VIII/3
ОШ „Бранко Радичевић“, Врање
Здрава храна
Избила је велика свађа,
која је лепша, која је слађа?
Жестоко се посвађале чоколада и јабука,
дигла се велика бука.
Која је здрава, а која није?
Која се тајна у томе крије?
Јабука каже: ,,Мене свако хоће да смаже!''
Чоколада ће на то: ,,Мене више воле, то је очигледно!''
Јабука јој каже: ,,Немој да
лажеш!
Ја сам здрава и укусна храна,
а ти си безвредна,
имаш на хиљаде мана!''
Чоколада додаје: ,,Ма шта
кажеш?
Мене свако дете воли, зато што сам лепа,
укуснија сам од тебе,
а оним што си рекла описујеш себе!''
И тако оне воде рат!
Ево има већ један сат
Оне се свађају, вичу,
морам до краја да завршим ову причу.
Јабука: ,,Сви кажу да сам
здрава,
да су људи због мене здрави и јаки,
за тебе кажу да си лоша,
мрзи те човек сваки!''
Чоколада: ,,Е, ту ниси у
праву.
Воле ме деца, не могу без мене,
а ти си она која не вреди
и свака твоја реч одмах избледи''.
Јабука: ,,Нема говора, зато
ћути,
овај разговор ме страшно љути.
Не занима ме шта мислиш о мени,
јер тебе нико не цени!''
Брза храна није ни упола
добра као здрава,
она доводи до разних болести,
зато једи здраву храну,
јер она нема ниједну ману.
Тамара Милиев VII/1
ОШ „Бранко Радичевић“, Врање
|
