Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________7_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin
   

 Мирослављево јеванђеље 




Пише: Сања Живковић



Јеванђеље  (гр. Εύαγγέλιον - добра вест, благовест) је назив библијског списа у коме се описује живот и излаже учење оснивача хришћанства, Исуса Христа. Нови завет садржи четири јеванђеља, чији су аутори: Матеја, Марко, Јован и Лука. Поменута јеванђеља, која се још називају и канонска, читана су као основни сакрални текст хришћанске цркве, на службама. За богослужбену употребу, приређена су у посебним књигама апракосу и четворојеванђељу. Поред четворојеванђеља, постоји и изборно јеванђеље тј. јеванђелистар.  Најпознатија јевађеља су: Вуканово, Мирослављево, Јеванђеље Хиландар, Јеванђеље Црколез бр. 1, Рашкохиландарско, Мокропољско и Богданово јеванђеље.



МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ


Мирослављево јеванђеље припада групи право-славних изборних јеванђеља, садржи 181 лист и чува се у Народном музеју у Београду.

Писано је за захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, крајем 12. века. Пошто се са сигурношћу не може утврдити тачна година његовог настанка, оквирно се узима 1185. година. Према речима Глигорија Дијака, написаних на задњем листу рукописа, представљало је сублимацију државних, црквених и културних настојања.

Ово јеванђеље сматра се најлепшом књигом српског средњег века, најлепшим спомеником српског минијатурног сликарства и први споменик српске редакције старословенског језика.


Проблем ауторства и назива
Мирослављевог јеванђеља


Приликом боравка у Хиландару, 1846. године, руски археограф Порфирије Успенски, први је од учених људи видео Мирослављево јевађеље. Том приликом извадио је један лист из њега, конкретно 166-ти, који се данас налази у Државној библиотеци у Лењинграду.

Стојан Новаковић је 1874. у Кијеву видео овај лист, који се налазио у изложеној збирци Порфирија Успенског, те је написао текст под називом С археолошке изложбе у Кијеву. У поменутом тексту, Новаковић први пут даје назив овом јеванђељу.

Што се тиче ауторства овог јеванђеља, Степан Куљбакин је на основу пелеографских и правописних особина закључио да је оно дело двају писара: Дијака Григорија, који је осим својих записа написао и  две последње стране, као и већину јеванђељских заглавља, и главног писара који је написао остали текст. Поменута два писара разликују се, између осталог, диктусом и ортографијом. Слова главног писара су архаичнија и јасно се види да се наслањају на глагољску традицију, док су Дијакова слова израз еволуције ћириличног правописа, до које је у 11. веку дошло, у источнијим словенским регијама.

Главног писара Куљбакин је назвао ВАРСАМЕЛЕОН.

Ово је прихватила већина истраживача. Међутим, реч Варсамелеон је написана на крају читавог рукописа словима која уопште не одговарају начину писања главног писара. Управо зато, али и због значења ове речи -Балзамово уље- истраживачи јеванђеља претпостављају да то није име писара, већ да је ту реч забележио минијатурист. Наиме, претпоставља се да је употребио ово скупоцено мирисно уље за припремање боје којима је осликавао минијатуре, а које је Григорије Дијак украсио златом.



Начин осликавања и писања
Мирослављевог јеванђеља

 

Књига Мирослављевог јеванђеља писана је по предлошку који потиче са истока на белом, танком пергаменту. Писмо је уставна ћирилица, са стили-зованим иницијалима, уз комбинацију различитих боја и злата. Иницијали јеванђеља су веома разноврсни, почев од оних са геометријским преплетом, преко комбинација биљних и геометријских преплета, до оних који садрже елементе биљака и стварних и фанастичних животиња. Одређен број иницијала садржи људску фигуру а неки и читаве композиције. Иницијали су велики, понекад заузимају и више од десетак редова, а претежно су декоративног карактера. Једна од главних карактеристика им је та што су фигуре у живом покрету.

Треба истаћи и да је део текста временом подвргнут накнадним интервенцијама: до 88. стране и неколико редова на 151. страни слова су ојачавана мастилом, при чему је делимично деформисан њихов првобитни облик. Такође, до 88. стране додавани су и надредни знаци и поједине пропуштене речи, између редова. 

Проучавајући јеванђеље Л. Мирковић скреће пажњу пажњу на месецослов у њему, који је према његовом мишљењу цариградског порекла. Он је истакао повезаност месецослова Мирослављевог јеванђеља са минологијем типика и синаксара велике цариградске цркве св. Софије, као и са богослужењем у њој.

У књизи има 296 минијатура. Оне су цртане пером, а затим бојене црвеном, жутом и зеленом бојом. Након тога минијатуре су украшаване златом. Поменуте боје типичне су за романски стил. Све заставице, осим прве на којој су приказани јеванђелисти Јован, Марко и Лука под аркадама, цртена су пером, а карактерише их и једно-ставан изглед.

Уметнички и иконографски сликарство Миросла-вљевог јеванђеља, представља сцојеврсну комбинацију романског стила и византијске традиције. Због тога се не искључује могућност да је оно претрпело утицај преписивачке радионице централне Италије.

Основна средства изражавања илуминатора су линија и звучни односи боја - зелене и црвене, уз осветљавање жутом и зеленом.

Кожни повез јеванђеља није првобитан. Он највероватније потиче из 14. века. Претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа, што потврђују његова величина, техничке и стилске одлике. Украшен је монограмима, флоралним орнаментом и концентричним круговима на укрсницама линија. Монограми упућују на то да потиче из неког од светогорских манастира.

Мирослављево јеванђеље је битно и зато што у деловима које је писао Дијак већ виде особине развијеног рашког правописа.


Судбина Мирослављевог јеванђеља

 

Не зна се када је јеванђеље доспело у Хиландар, али се претпоставља да се то десило након Немањине абдикације 1195. и коначног одласка у Свету Гору. Обзиром да на листовима постоји мало трагова воска и отисака прстију може се закључити да није било у редовној литургијској употреби. Чувано је без имена све  до појаве чланка Стојана Новаковића 1874. године. Краљ Александар Обреновић 1896. године проводи Ускрс у Хиландару, а ондашњи министар просвете Љуба Ковачевић моли владику Димитрија да уреди да хиландарски монаси јеванђеље позајме краљу како би се иштампало. Међутим, краљ дарује Хиландар са 15000 динара у злату и као уздарје од братства добија Мирослављево јеванђеље и оснивачку повељу Симеона Немање манастиру Хиландару.

Љуба Стојановић о трошку краља 1897. године штампа у Бечу фототипско издање јеванђеља, после чега оно бива враћено у краљев сеф у Београду.

Јеванђеље 1903. године доспева у руке генерала Лазе Петровића  после чега му се наредних неколико година губи сваки траг. Међутим, испоставило се да је јеванђеље све време било у двору у дрвеном сандуку заједно са списима о убиству кнеза Михаила и да је тај сандук предат краљу Петру.

Године 1915. када се државна благајна селила из Београда заједно са њом креће и јеванђеље. Када се српска војска повлачила преко Албаније, оно се налазило у омањем дрвеном сандуку на магарцу. Након ослобођења Београда нашло се у музеју кнеза Павла.

У периоду од 1940-1943. јеванђеље је чувано у скривници манастира Рача, на Дрини. Почетком 1944. бива пренето у трезор Народне банке у Београду, где је чувано до краја рата.

У Народни музеј, где се и данас чува, пренето је 18. јуна 1945. год.

У јуну 2005. Мирослављево јеванђеље уписано је у листу Памћење света, о чему је Народни музеј добио сертификат UNESCO-а.

Из свега наведеног може се закључити да је Мирослављево јеванђеље, изузетно значајно за српску традицију, историју и културу. Захваљујући њему расветљавају се језички и ликовни домети српског народа у одређеном тренутку. Данас, оно је својеврстан сведок осмовековне српске истрије. У њему су садржани успони и падови српске државе, као и периоди страдања и благостања српског народа.