Структура комичког заплета у комедијама Бранислава Нушића
(Сумњиво лице и Госпођа министарка)
Двадесетих година 19. вијека поред романа се уздиже и драма, нарочито комедија. Комедија је била најближа природи нашег реализма. ''Књижевни реализам само је један од аспеката реализма као владајућег обељежја духовне климе у српској јавности од 60-их до 90-их година 19. вијека.'' И како је Нушић схватио из Трифковићевих комада ''да је живот, обичан живот, позориште'', тако са том мишљу ступа у своја дела да је докаже и покаже. Нушић своје Сумњиво лице је назвао ''гогољијада у два чина''. Oтворено говорећи о вези са Гогољем и његовим Ревизором, oн пише на гогољијевски начин о Србији у време Обреновића; сатиру српске бирократије и примитивне власти, али без оне ''трагичне сенке ... онакве туге над људима''. Он је са спонтаним хумором зашао у ондашњу власт из унутрашњости, која је ропски била потчињена вишој власти из Београда. Због тога је власт из унутрашњости била брзоплета и страшљива од сваке наредбе из Београда. Жеља да се извргне руглу власт, политика, лични интерес изнад права и обавеза, уз једну општу неморалност. Међутим, јунаци се после неуспеха не мењају. Они само констатују свој пораз и настављају даље, по старом; без заустављања на томе, не извукавши ни једну поуку. Нушић комику развија кроз низ бурлескних сцена, забуна, заблуда, замена лица, и пре свега, неспоразума (управо се то препознаје у акцији хватања ''сумњивог лица'') до откривања неспоразума победом младих и враћања свега у првобитно стање. Он се смеје ''тами људског ума и морала''. Служећи се екстремима парадокса; приказује хајку тј. комичну трку забуне у којој бива ухваћен заљубљени апотекарски помоћник. У предговору Сумњивог лица (у међуратно време) Нушић је записао: Ако ипак у овој комедији има алузија које нису застареле, ако има погдегде речи које би се могле и данас рећи, ако има појава на које би се и данас могао пружити прст, то је само доказ да у бирократији целога човечанства, свих народа и свих раса, има елемената који су општи и вечити, те који ће комедиографској будућности тако исто пружити материјала као што га је и мени прошлост пружила. И заиста, ова је комедија била актуелна и у време Обреновића (када је била написана) и у време када је изашла из штампе, између два рата. Нушић се опредељује за описивање људи из мале средине и приказује реални мотив београдске средине тог доба. Тема покондирености и протекције се провлачи кроз целу комедију; али нису ни заобиђене ни Нушићеве глобалне теме – власт и живот малограђана. Такорећи, Нушић као и да нема негативног јунака. Сви његови такозвани негативни јунаци су такви или због своје сујете, ограничености, околности или напросто не могу другачије; али се ипак за никог од њих не може рећи да је зао у правом смислу те речи. Нушић на вешт начин осликава напуштање ''нормалне линије живота''. У Сумњивом лицу то изводи неспоразумом, док је у Госпођи министарки то показао пометњом. У овом делу драмске радње (у заплету) долази до сукоба и појачаних емоција. Успоставља се значајан однос између појединих догађаја, ликова, мотива и тема који стварају напетост и очекивања која ће се разрешити у расплету. Заплет подразумева сва збивања која су се догодила до тренутка прелажења из среће у несрећу или обратно, и трају до почетка расплета. Када Чеда Урошевић саопшти ташти да је министарка, па затим потврди и Сима Поповић, а за њим и Пера писар из административног одељења, настаје почетак краја Живкине сигурности. Предмет њеног размишљања нису више синове поцепане панталоне, преживљавање поред мале плате, дуговања служавки и тетки – сада њена једина жеља је да се провоза фијакером од Славије до Калемегдана и оно што јој је најважније, да је види свет. Она жели да се допадне свету. Тада се Живка, може се рећи, неосетно окреће од породице. У тренутку када је изведена из свог нормалног животног положаја домаћице, она се отвара према свету и тада настају њене невоље. Због њеног новог друштвеног положаја, свет заправо жели њој да се приближи и управо одатле се јављају многе Живкине неприлике. Рођаци који су је раније избегавали, сада долазе, и као некакви варвари после себе остављају пустош. Такође, Живка интимно не осећа потребу ни за цигаретама, љубавником, ни да научи да игра бриџ – све то прихвата због света. Њена идеја није била ни да јој се син дружи са децом енглеског конзула; ни непотребни часови енглеског језика сину Раки и њој; ни да јој се ћерка разведе и преуда за почасног конзула једне јужноамеричке земље. И тако, све док је она министарка, свет ће заправо њу узети и држати под своје. Напустиће је тек када јој муж Сима Поповић саопшти да је поднео оставку. И ко то зна, како Живка на крају каже, можда ће се њом поново бавити једнога дана, ако опет постане министарка. Међутим, то што је Сима дао оставку, како каже због ње, само је изговор. Он је оставку дао због света, јер глупост његове жене је постала јавна. Тешко је претпоставити да ће било када поредак који је постојао пре оставке бити успостављен, јер се много тога десило и нагомилало у међувремену. Њихови односи су поремећени и неизвесно је какав ће изгледати њихов преостали живот. Нушић ће већ у предговору рећи да је Живка просечна ''наша'' жена која је изведена из равнотеже и управо се нашла у ситуацији и положају који, истина, није за њу. За њу се може рећи и да је ''култивисанија Фема из Стеријине Покондирене тикве... која носи у себи тежњу и чежњу за бољим животом и остварује је на један крајње гротескан начин''. Оно што се да приметити у комаду је подела света на ''њих'' и ''нас'', односно, зле и добре; тј. они који нису у праву и који су увек у праву. | 
Сличне ствари се догађају и у Сумњивом лицу и у Госпођи министарки – када се помешају приватно и јавно. Оно што се уочава у обе комедије је иста структура комичког заплета. Јосип Лешић је запазио да се Нушићеве комедије у потпуности уклапају у откриће Нортропана Фраја. Комички заплет је структурисан на архетипски начин троделне песме (АБА) – где А представља стабилну, ''нормалну линију'' живота, док је Б нарушавање поретка тј. спуштање са линије; да би се поново дошло на А, односно, враћање на првобитну, ''нормалну линију'' и успостављање почетног стабилног поретка. Поремећај Живкине равнотеже тј. заплет настаје, може се рећи, троструким наговештајем; с тим што такође запажамо и Нушићево пажљиво градирање наговештаја. Прво долази Пера писар и обавештава да би партија Симе Поповића требало да образује нови Кабинет. Ова вест још не избацује Живку из равнотеже. Међутим, други наговештај већ слути реалан изглед на висок положај, тј. на поремећај равнотеже (појављује се момак из Министарства по Симином налогу да му донесе цилиндер). Затим, оно следеће што се запажа, а што је Нушић овде свакако одлично применио је одуговлачење у облику ове живе физичке радње. Напетост је већа, јер сви у кући траже цилиндер. Потом, следи сцена Живке са ћерком Даром, где држи оба палца стегнута; да би је следећа појава Пере писара на крају избацила из психичке равнотеже. Ипак, док вест не буде званично потврђена, Нушић нам умеће још неколико комичних ситуација: гледање у карте (као предсказање и наговештај радости) и ефектно степеновање појављивања гласника (прво потврђује Чеда; затим Рака и на крају потврђује и сам Сима) који доноси дефинитивну вест. На крају, помало апсурдно, поново се појављује Пера писар који се обраћа Сими: ''... ја сам дошао са вам јавим да сте постали министар''. У другом чину представљен нам је низ Живкиних акција на путу у ''високо друштво''. Врхунац тих радњи је Живкина жеља да се отараси зета; да му смести везу са служавком. Међутим, Живка постаје жртва сопствене интриге – уместо зета, затиче се др Нинковић код служавке у соби. У Сумњивом лицу се на почетку срећемо са једном типичном паланачком ситуацијом. Сусрећемо се са једним породичним проблемом, односно, забринутошћу родитеља због ћерке којој је иначе време за удају. И све се чини да ће ови проблеми свакодневнице бити тема ове комедије; међутим овде ће бити исмејена ондашња бирократија. ''И док Гогољ у Ревизору започиње одмах комично разарање и отварањем завјесе даје слику једног дијела губернијског чиновништва, уводећи већ првом репликом, in medias res, основну тему комедије: ››Позвао сам вас, господо, да вам саопштим непријатну вијест. Долази нам ревизор‹‹ ; Нушић поступа обрнуто и у први план извлачи другостепену радњу.'' Силажење са ''нормалне линије'' живота (тј. спуштање на тачку Б) долази до преокрета, односно, посртање главног јунака. Јеротије је нагло стављен у позицију и могућност да ухвати ''сумњиво лице'' и да га спроведе у Београд. Тиме постаје извесно да ће добити класу, коју је силно желео. Та прилика га скроз избацује из колосека, па се може рећи да читава потера, хапшење и ислеђивање постају и апсурдни. И тако, ''... комично настаје у судару субјективних могућности главног јунака и нове ситуације у коју је он изненадно стављен ... '' Све се брзо и вртоглаво одвија: окупљање чиновништва, читање депеше, план за спашавање државе, долазак Алексе Жуњића који обавештава да је осумњичени у хотелу ''Европа'', план Милисава за освајање, сам напад, хапшење и ислеђивање. Све то доводи до кулминације у открићу да ухапшен није никакво опасно ''сумњиво'' лице, да није никакав терориста; већ апотекарски помоћник и будући зет среског капетана. Ово ће најпогубније деловати на Јеротија; сви планови и жеља за унапређењем су му пропали. Јеротије се враћа на ''нормалну линију'' живота. Међутим, он по савету мамурног Жике, креће за Београд заједно са Ђоком и Марицом. Да би са министром све изгладио спреман је и господина Вићу да жртвује; са образложењем да је то све потекло од Виће и његове љубоморе; јер: ''Господину Вићи и онако не треба служба!''. И сасвим у маниру класичне комедије, младост на крају побеђује. Ипак, недовољно смешно за крај, па Нушић продужава (и одлаже завршетак) са још једном кратком бурлескном сценом; са мамурним Жиком који гађа ''циглама и актима'' Миладина (који по шести пут се узалудно обраћа властима). Овим је показано да се ништа није променило и да никада неће – и тако власт и читав један бирократски менталитет остају ''сумњиво лице''. Сасвим је очигледна нераскидива повезаност Нушића и смеха, јер и данас је његов хумор жив као и у ондашње време. То је управо онај смех (као племенито лице), како је Гогољ рекао: ''... смех који сав извире из светле природе човекове. Извире из ње зато што се у њеном дну налази њен вечити живи извор, који чини да предмет постаје дубљи и приморава да се јарко покаже оно што би промакло без његове продорне снаге.''  |
