 Божидар Шкобић је рођен 08. 01. 1946. године у Травнику. У Новом Травнику живио од његовог настанка до 1994. године. Затим на Илиџи, а 10. 03. 1996. године је постао становник Вишеграда. Ожењен: отац двоје дјеце и дјед три унука и једне унучице. Радни вијек провео у Братству Нови Травник (Пуцарево). Објављене Књиге поезије за дјецу: - Новотравничке успомене, 1980. - Корачамо упоредо, 1983. - Мајстпр и по, 1987. - Звјездица падалица, 2005. Књига поезије за младе: - Поклон с предумишљајем, 1987. Басновити Роман за дјецу: - Росијада, 2011. Роман о дјетињству: - Добра дјеца, 2012. Пише поезију и прозу. Објављивао је пјесме у више листова и часописа. Учесник је многих књижевних манифестација. Присутан у великом броју Зборника поезије. Остварује му се сан сваког књижевног ствараоца: - Од 1990. године присутан је у уџбеницима! Двадесет година су првачићи Црне Горе уз Буквар прво научили име Божидара Шкобића и његову пјесму Прва књига! - Једини представник Босне и Херцеговине на Другом сусрету Дјечијих писаца Југославије у Колашину 2001. Учесник и других значајних књижевних манифестација. - Бројне његове пјесме су компоноване и пјеване на многим дјечијим фестивалима: Нови Травник, Тузла, Скопље, Ниш, Доњи Милановац, Сарајево, Љубушки, Лиштица, Мостар, Вареш... Често су емитоване и на програмима радија, а Хор дјевојчица Роса је пјевао његове текстове широм Југославије, а такође и снимио плочу са десет његових пјесама у издању Југотона. - Сценарист и режисер 8 од 10 фестивала Дјеца пјевају срцем у Новом Травнику (Пуцарево). -
Добитник Повеље Књижевног Фонда Свети Сава Источно Сарајево. Више специјалних признања и похвала и присутан у преко 50 Зборника поезије. - „Читање је путовање Златном стазом у непознато! А Писање је утирање Златне стазе и остављање Златног трага!“ ИМАМ БРАТА АЛЕКСАНДРА
Имам брата Александра хоће мени да је раван, пет година тек је њему хоће да је равноправан. Ја га чувам, ја га пазим,
мало бијем – више мазим. Када учим он ми смета кад му претим он се смије, ипак, ипак, ја га волим као нешто најмилије. Ја га чувам, ја га пазим,
мало бијем – више мазим. Досадно би било свима, кад би Леко добар био, а ко би нас насмијао, ко би гужву направио? Ја га чувам, ја га пазим,
мало бијем – више мазим. | У ШКОЛИ Позвали ме другари у школу на час, да ме опет виде, да ми чују глас. Да им нешто мудро о животу кажем и како то радим кад стихове слажем. Није ми баш лако, гледам ведра лица несташних дјечака, мудрих дјевојчица. Снаћи ћу се, ипак… на сваком дјечијем лицу, кад пажљиво гледам – прочитам пјесмицу! ТИХА ТУГА Зимска ноћ брзо стиже, играма се ближи крај, дјеца топлој пећи журе – гдје ће врапци, хајде знај. Њихова су гнијезда мала без гријања, вани, хладна, ни мрвица ноћу нема; та су бића увијек гладна. Дијете тужно довикује: Хајте к мени, враголани, моја мама добра срца сву ће зиму да вас храни! Али врапци, као врапци довикују: џив, џив, џив, у стану нам мјесто није, буди нама здрав и жив. Дијете у сан топли пада и обузима га нека туга, врапчића му сваког жао као доброг старог друга.  ОГЛЕДАЛО Исто лице, иста коса, исте очи изнад носа. Исте руке, исти прсти, исти зуби: бијели, чврсти. И два уха повелика, иста слика и прилика. Да огледало има врата, добио бих страшног брата. |
