ПО ПРАВДИ ЉУДСКОЈ

 

      Кад комшија комшији нанесе какву штeту, онда она није само материјална, већ и духовна.  Штета је причињена наочиглед целог комшилука, и све су стране на губитку. Спор се углавном заврши пред судом, где судија покушава обе стране да измири и приволи их да као и до тада наставе да живе у слози. А пошто у нашој земљи комшије никако не воле да се споре и ужасавају се било каквих речи сем најлепших и најнежнијих, спорови се углавном тако и завршавају, уз братско стезење руке, загрљаје и пољупце, обострано признање кривице и наглог реаговања, па се слави до дубоко у ноћ.

      Случајно сам, по свом професиналном позиву, присуствовао једном таквом спору.

      Добри грађанин Живота је тужио свог првог комшију, јер му је овај појео малине и уништио малињак. Штета је учињена, а договора са првим комшијом није могло бити. Живота је поднео тужбу, па су обојица у исти дан добила позив да се у 10 сати појаве пред судом и да каже ко шта има.  Тога дана су обојица стигла у суд у 7 сати ујутру, да не закасне. Већ пола сата касније, почели су да долазе људи који су имали спорове пре њих. Дугачки ходник испред канцеларије за исправљање неправди се лагано пунио, а са гужвом је расла и галама. Ту су све углавном биле прве комшије, које су дошле на суд да се измире, па су уз најлепше и најнежније речи један другоме помињали оца, мајку, ужу и ширу родбину. Као и увек у нашим судовима, и тога дана је било право весеље, а са улице су дошле две труднице, неколико омладинаца и пензионера, да се мало провеселе у суду, и можда, срећних тренутака ради, поразмисле с ким би могли да поведу парницу.

  Како је то у нашим судовима и обичај, тачно у 12 сати, из канцеларије за исправљање неправди изађе једна омања, плава, посве љупка женица и држећи у рукама некакве папире, погледа у таваницу и гласно рече:

- Умрлић Живота против вепра!

 У тај час се гомила људи размакну и добри грађанин Живота Умрлић одважним кораком прође кроз гомилу и ступи у судницу. Ништа мање одважно и поносито, за њим уђе и његов први комшија, велики, светложућкасти вепар, од неких седамдесетак кила, са великом црном флеком на леђима. За вепром уђе један мали, сувоњави, проседи човечуљак,  у новом оделу, скројеном по мери, али са огромним  и прљавим ципелама на ногама и старим, умашћеним качкетом на глави. Испред судијиног стола су се налазила три мања, одвојена, са дрвеним столицама. Живота седе за леви, који је био до прозора; у средину седе вепар, а за десни, најближи вратима, смести се сувоњави човечуљак. Након што овлаш баци поглед на гомилу папира испред себе, судија започе:

- Дакле, Умрлићу, ти си тужио овог вепра да ти је појео малину?

- Јесам, часни суде - жустро одговори Живота - али не само да ми је појео малине, већ ми је уништио читав малињак!

- У каквом си сродству са оптуженим?

- И он је свиња! - викну вепар, скочивши са столице. Часни суде - настави вепар, али га судија прекину.

- Тишина! Нисам ти дао реч!

Судија се мало прибра, па понови питање:

 –У каквом сте сродству вас двојица?

- Ни у каквом, часни суде. Његов обор је до моје ограде, па се рачуна да смо прве комшије. Овај господин са десне стране му је газда, па може то да потврди.

- Ја немам газду - жустро узвикну вепар, скочивши са столице. - Mи смо побратими!

- Тишина! - викну судија.

Након неколико тренутака тишине, судија упита:

 – Умрлићу? Испричај нам, како се то десило да ти је овај вепар појео малину?

- Злоупотреба стамбеног простора је у питању, часни суде. Овај вепар је искористио једну разлабављену даску на свом обору, и њушком је начисто развалио. И тако, једног јутра кад сам се пробудио и изашао у двориште, у башти затекнем њега како рови по малини.

- И шта си ти тада урадио?

- Узео мотку да ме туче - ускликну вепар и тресну папком о сто.

- Тишина! - викну судија

- Да нисам био оволико мршав и хитро се провукао кроз ограду, све би ми папке одбио! - тужно завапи вепар.

- Ма, ћути више! - узвикну судија и поче лупати чекићем по столу.

 Вепар невољно седе, прекрсти задње ноге, подлакти се и заби њушку међу папке. Судија направи дужу паузу, па најзад запита:

- Вепре! Кажи ми колико си тежак?

- Неколко кила мањи од 71, часни суде.

- Откуд ти то, од 71?

- Па толико је побратим рекао да имам када је хтео да ме прода.

- Реци ми, где ти живиш?

- У обору, часни суде.

- Шта ти је то обор? Хоћеш рећи, у свињцу?

- Па, то би било уопштено, часни суде - рече вепар размишљајући. - Живим у свињцу, као што живите и ви, и мој побратим, и овај што ме је тужио, и као и сви људи, часни суде. Свињац, или као што ви кажете, свет.

- Добро, добро, разумео сам - одговори судија. – Са ким живиш у обору?

- Живим са једном женом, часни суде.

Судија спусти наочаре и погледа вепра.

– Са женом или свињом?

- Са женом свињом - рече вепар.

- Аман! Са људским бићем или свињом?! - продера се судија.

 

- Часни суде - умеша се сувоњави чичица са десне стране. - Он себе сматра људски бићем!

- Је л` то тачно? - упита судија вепра.

- Није, часни суде, али сматрам да смо ви једнаки. Човек је исти кô свиња, и свиња је иста кô човек, с тим што је свиња узвишенија од човека.

- Како то, црни човече? Па шта то говориш? - пренеражено упита судија.

- Тако, лепо, часни суде. Свиња се рађа у блату, живи у блату, једе у блату, купа се у блату. А најважније је то што свиња воли све то што ради и срећна је.

- Па по чему је то свиња узвишенија од човека?

- Па тако, часни суде, што човек, све што ради свиња, презире, а у свему подједнако ужива.

- Ма чујеш ли ти себе шта причаш?! - викну судија.

Вепар седе и грокну.

- Како то човек може нешто да презире и да ужива у томе?

- Па ја то не знам - рече вепар и подиже обрве - али знам да то свиња не може и зато је и узвишенија од човека.

- О мој боже! - узвикну судија и ухвати се за главу. – Пауза од 15 минута! - рече и лупи чекићем о сто. Судија затим напусти судницу, а за њим изађоше Живота, вепар и вепров побратим. Живота се у ходнику изгуби међу светом, а ова двојица остадоше сами.

- Слушај - рече сувоњави вепру. - Ти да радиш у моју корист и да не паметујеш много. Имај на уму да ће за две недеље Божић.

- Драги побратиме, он је вепра тужио, а ти си слободан - рече вепар и стаде копати задњом десном ногом. –Али, јасно се види да судија саосећа са свињама - поносно рече он и опружи се поред саксије са цвећем.

За неколико минута из канцеларије за исправљање неправде поново изађе она иста, љупка женица, погледа у таваницу и узвикну: 

- Умрлић против вепра - и ова тројица се поново нађоше у судници.

Судија поново прелиста папире испред њега па поче:

- Животићу?

- Умрлић, часни суде, Умрлић се презивам.

- Добро, Умрлићу, ти тужиш вепра да ти  је уништио малину.

- Бесрамне лагарије на рачун вепра - оте се оптуженом.

Судија га умири једним погледом, па настави

- Откуд теби, Умрлићу, малина усред децембра?

- То није питање, часни суде - повика Живота. - Питање је, откуд усред децембра вепар у мојој малини?

- Ти дакле имаш одређени месец кад вепар треба да се појави у твојој малини?

- Немам, часни суде, али зашто, на пример, није дошао у фебруару?

- Свиње не празнују! - узвикну вепар.

- Зашто?- настави Живота. – У јануару иде Нова година, па Божић, па Нова година, па Јовањдан, па Савиндан, ето зашто! На неку би мину морао нагазити!

- Свиње не празнују! - поново викну вепар.

Судија скину наочаре и погледа вепра:

– А зар ви немате славе и славља?

- Истина је, часни суде, свиње су измислиле прославу Нове године - одговори вепар - али се то по нас испоставило штетним.

Судија поћута мало, гледајући предмет испред себе, затим се поново обрати вепру:

- Добро. Значи ти си Животи појео малину?

- Глад ме тера у неваљалство! - узвикну вепар.

- Добро је, признајеш. А кажеш, глад те натерала?

- Глад, часни суде - рече вепар. - Од буђавог хлеба који једем, само кијам - па два пута кину и стави папак на уста.

- А како си успео да изађеш из свињца?

- Из свињца се часни суде пре смрти не може изаћи. Ја сам изашао из обора, труо је начисто.

- Зато што си био гладан?

- Тако је, часни суде.

Судија тада погледа у Животу.

 – А зашто ти, Живота, ниси тужио овог овде - па показа руком на сувоњавог - што је власник вепра? Зар није он крив што је вепар изашао? Или мислиш да је вепар сам себи требао да направи нови обор?

- Мени је, часни суде, вепар уништио малину. Ја са његовим побратимом немам никакве везе. Он мени ништа није крив. Ова свиња треба да плати!

- Свињу осудите! - подржа вепар.

Судија направи краћу паузу, а затим упита вепра:

- Колико ти, вепре, рече да си тежак?

- Мање од 71 киле, часни суде.

- Добро - одговори судија. - 15 минута паузе - рече и напусти судницу. Ова тројица осташе на својим местима.

После 15 минута врати се судија.

- Одлука је донета. Сви устаните!

Сви устадоше.

- Суд вас сву тројицу проглашава кривим. Тебе - рече сувоњавом - због запостављања вепра, кажњавам одузимањем истог! Умрлићу! Тебе, због гајења малине у недозвољено време, кажњавам забраном сађења исте! Вепре, тебе због штете коју си направио, кажњавам вишемесечним затвором! Казну ћеш одслужити у мом обору! Суд се распушта! - узвикну судија, и лупи чекићем о сто.

---