Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________8_


  Живе легенде | Бранислав Прелевић 




Бранислав Прелевић је рођен 1941. године у  Зеленику у  Црној Гораи. Истакнути је српски песник и преводилац. Основну и Средњу библио-текарску школу завршио је у Београду. Дипломирао на Београдском универзитету (Филолошки факултет, одсек за југословенску и општу књиже-вност). Бави се прозом, поезијом, есејистиком и превођењем са шпанског и португалског. Боравио у Мексику изучавајући хиспано-америчку књижевност, а у Мадриду шпанску.

Песничка дела: Ниоткуд сна (1971); Играч у ваздуху (1973); Брава на светлости (1983); Анти-Атлантида (1985); Распад обличја (1986); Шесто чуло (1986); Аријаднине нити (1987); Чуваркућа (1991); El Canto Laberintico (на шпанском, 1991); Ватроустом (1998); Transparencia imborrable (2000); На језеру Титикака (песме за децу).

Прозна дела: Аутопортрет (са мувом) Сотира Додијашевића (монодрама 1983), Самуров камен (роман, 2001)

Поезија Бранислава Прелевића превођена је на више страних језика. Ту су, између осталог, збирке: На острву Титикака, Златоустом, Брава на светлости, Антиатлантида и др.



ПРОШЛА ЉУБАВ

Силазили смо заједно
у тамне  душе и тела,
да их осветлимо.
Губили се у мраку и налазили.
Заборављали путеве који су водили натраг.
Ноћивали тамо где нико није смео.
Варали се мислећи да смо на површини,
као и обратно, када нам се на почетку
чинило да смо већ у дубинама.
Гасили нам се погледи од дима
који је избијао из ватре додира
и осветљавајући поноре душе и тела
наилaзили на наша лица
уплашена од неверице
која се питала: Има ли смисла?

Сваки твој додир је устоличење тренутка,
а мој, наслућивање њега.
Ти си била једна половина света,
ја – друга...

Сада смо одвојени од свега.
Ти си три четвртине света јер си с неким
ко је исто то и за тебе.
Ја моју половину још не делим.
Чекам да дође неко ко има више,
неко ко непрестано израња
из својих дубина.



НЕШТО

Увек смо нешто
најчешће оно
што испуњава простор
у време наше одсутности.

Нешто је увек ми.
Најчешће онда
када је простор
испуњен нашим присуствима.

Никада нисмо ништа,
ни у трену
потпуног заборава.
Знамо да увек постоји нешто
што се понекад сећа нас,
као што нешто зна да увек
постојимо ми
који га се понекад сећамо.



СМИРЕНА ЕЛЕГИЈА

Љубави крв моју у својој стишај
До моје потпуне смрти много ће воде проћи
Moj лик обрастају маховина и лишај
Изговарам речи које се крадом претварају у ноћи

Коњи у трку протутњаше изнад мене
Твоме се лицу сунцокрети савише гладни сунца
За коњима меким ходом газе деца и жене
Уместо усне врес у љубавној ватри бунца

Помири се ca преосталом мојом крви
Она ти отвара врата у камену и нуди биљне лепоте
Из ње се легу змије славуји вране и црви
И прекасно сазнање да нас од земље смрт оте



ШЕСТО ЧУЛО

Да бисмо схватили
зашто је тешко умрети
живимо
цео живот умирући.
Да бисмо схватили
зашто је тешко постојати
умиремо
и даље живећи.
Најтеже је постојати
у тренутку кад верујемо
да не живимо
или да смо бесмртни.

Зашто крити
да имамо једно чуло
које не признаје
да смо икада живели,
безумно и страно нашој свести,
које нам спасава живот
да бисмо могли
изнова да умремо
?