ДРУГАРСТВО

Другарство је нешто најљепше. Како – сада ћете чути.

Живјеле двије дјевојчице по имену Ана и Маја. Биле су веома добре другарице. Таман што је дошао љетни распуст да се могу играти, Маја дође код Ане сва уплакана и саошти јој вијести да се сутрадан сели. Искористиле су сат времена да се посљедњи пут изиграју, јер се Маја неће више вратити. Када је прошао сат времена, Ана и Маја су се плачући поздравиле и Маја је отишла кући да се спреми. Ана је неколико дана послије Мајиног одласка непрестано плакала.

Осамнаест година након тога, Ана је била одрасла и већ удата жена. Али, Мајине успомене са мора, излета и екскурзија је још чувала, и још је трагала за њом. Једном јој је једна старица рекла Мајин број телефона, јер ју је познавала. Чуле су се, и Ана се веома изненадила и обрадовала кад је схватила да је зове њена најбоља другарица. Рекла јој је гдје живи. То мјесто у коме је Маја живјела било је удаљено од Ане два дана, али Ана се жртвовала да би своју другарицу убиједила да се врати у свој завичај. И успјела је, Маја се вратила. Живјеле су у истој кући и сматрале се сестрама. Ускоро се и Маја удала, а Ана јој је била кума.

ПРИЧА О ЦРНОМ ЉЕПОТАНУ

У предграђу великог града живјела је дјевојчица по имену Елиса. Она је обожавала ноћу лежати у кревету и посматрати звијезде.

Једном је погледала кроз прозор и видјела како нешто протрча испод њега. Погледала је мало боље и видјела малу, лијепу, црну звијерку и назвала ју је Црни љепотан. Толико јој се свидјела да ју је свако вече посматрала кроз прозор. Једне се ноћи упитала зашто се њен Црни љепотан појављује само ноћу, а дању га нема. Посматрала га тако свако вече, и временом јој је досадило да га гледа издалека. Пришла му је и он се није плашио. Као да је њен. То је био мали псић. Нахранила га је и напојила.

Тада је отишао и више га није видјела. Тражила га је, и таман када је изгубила сваку наду, псић је прошао са својим власником. Онда јој је лакнуло. Видјела је да је псићу добро.