Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________15_




 Две шансе 


Даниела Кривошија, рођена је 13. новембра 1995. године у Сомбору. Завршила је средњу Грађевинску и дрвопрерађивачку школу у Апатину. Пише песме и приче од трећег разреда основне школе. Планира да упише Српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Ужива у писању, све емоције, све своје мисли преточи у песму или причу. Волела би једног дана да се њене песме нађу у рукама будућих обожаваоца поезије.

Види


Дигни главу ти старче у скупом оделу.
Погледај дим твоје похлепе,
погледај продукт твоје зараде.
Је л' видиш?
Видиш ли угинуле животиње?
Видиш ли болесне људе око себе?
Немој само бледо да гледаш.
Види човече, пробај.
Потруди се да видиш.
Отвори очи.
Погледај своју децу,
погледај им лица.
Опет гледаш, а опет не видиш.
Гледаш сузу из ока како креће.
Али не видиш шта та суза говори.
Ти гледаш своју фабрику,
али не видиш отров који испушта.
Гледали су многи твојим очима,
ено их сад..
Плачу над споменицима будућности.
Сад виде, али касно је.
Сад су они ти који држе транспаренте
испред твоје фабрике.
Видиш ли?
Зашто ћутиш?
Хеј ти старче са лептир машном.
Ја сам овде, стојим пред тобом.
Понизно те молим, отвори очи.
Не одузимај будућност
онима који тек треба да дођу на овај свет.

Жмурке

Њихова прича је уствари почела много пре тог јануара.
Почела је једног топлог лета
неколико година раније.
Тада је она била само девојчица,
и он само дечак,
невешта бића.
 
Дани су пролазили,
а они су се невино смешкали једно другом.
Осећали су нешто,
али нису знали шта
јер им је тада љубав била непозната реч.
Тада, у доба жмурке, тражили су се у игри.
После су се изгубили у даљини.
За њих, њихове игре, осмехе,
било је резервисано само топло лето,
ништа више.
Сада су се тражили у времену.

Лета су пролазила,
он је постајао младић а она девојка..
Тог лета,
када су сазрели довољно да окусе љубав,
нису се видели.
Тог лета су чезнули једно за другим
више него икад пре.
Оно што је некад било резервисано само за њих,
те године није било њихово.

Месеци су пролазили..
Нова година,
нови сусрет,
неочекиван.
Сјај у њиховим очима је и даље био ту.
Летња симпатија се претворила у зимску чаролију.
Први пољупци,
додири,
прво ''волим те'',
све то им је донео тај јануар..

Желели су да време стане,
да се заледи
као река покрај које су шетали,
али јануар је прошао.
Све што им је дао,
са собом је и однео..
Младић и девојка су се опет изгубили
у истој даљини.
Да ли ће се пронаћи у времену?


Дијана Смаилагић, рођена је 25. 12. 1990. године у Београду. Завршила је Математичку гимназију. Студира на Пољопривредном факултету у Београду. Објавила је своје песме у зборнику Врата понишавља 2013, на сајту Авлија.ме 2014. и у броју 68 часописа НУР 2014. године. Прозу је објављивала на сајту Авлија.ме 2014. и у зборнику Заједничка пречица 2013. Од детињства се бави писањем.


СЕДАМ ВРЛИНА

На врху црвеног брда
Обасјаног залазећим сунцем
Прилазише одасвуда
Птице са травама и цвећем
У кљуновима и слетеше
Једна по једна,
У средину биље принеше
И састане се скупина.
Сваки представник
Једне од седам врста
Овде присутних
Разговараше о темама живота.
Први је био голуб,
Који је знао све догађаје из града;
Ту је била и врана,
Познаник људских мисли и предрасуда.
Појави се и гавран,
Знајући сва веровања и обичаје;
За њим дође орао,
Што сналажљивост познавао је,
А затим соко,
Господар свих храбрости.
Дође и папагај,
Зналац сваког трача и новости,
И на крају сова,
Господарица ноћи и мудрости,
Која је повезала знања сва,
Дала одговоре на све што се да чути,
И задала птицама нове задатке.
Тако се и завршила та скупина,
Одлетеше птице за облаке,
А остане сова као најјача врлина.

ГЛАС ПОДСВЕСТИ

Нека скривена мисао
Изађе преда мном,
Чудна нека прича као
Што пореди се са сном.
Слике неке јављају се
Једна за другом
И сенке што скривају се
Немају везе са разумом.
У тој мисли чудној
Нема свести, нити памети,
Приклоњена је само особини једној,
Само љубави у руху милости.
Мисао моја подсвесна,
Вреднија од сваке реалности,
Светлости искра из сна
Нагони ме да је доведем до стварности.
И питам се: шта бих ја без подсвести,
Без тих идеја оригиналних,
Идеја које живот могу променити,
Шта бих без особина најбољих?