Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________6_



 Мост љубави 
- драмски текст -



Пише: Гордана Димитријевић


ЛИЦА:

ВРАЊАНАЦ
ПЕРА–БЕОГРАЂАНИН
РАДЕ ТРУБАЧ, старац Ром
КОНОБАРИЦА
СТОЈАН, српски младић
АЈША, бегова ћерка, Туркиња
СЕЛИМ–БЕГ
АЈШИНА МАЈКА


1. СЦЕНА


Кафана у Врању са погледом на Бели мост.

 На сцени два кафанска стола. За једним столом већ седи старац са трубом. Улазе два пријатеља, један овдашњи, Врањанац, и други, гост из Београда.

ВРАЊАНАЦ: Е, седни си, брат–Перо. Што ти беше па наврати до нас?! Ајде, седњуј овде до мене!(Показује му руком столицу).

ПЕРА–БЕОГРАЂАНИН: Ама, не стиже се. Знаш како нам брзо пролази живот: посао, обавезе, није више као некад... (седа за сто).

ВРАЊАНАЦ: С'г ће  бата наручи по једну љуту, па да наздравимо за овој виђење после тол'ке године.

ПЕРА–БЕОГРАЂАНИН: Немој, немој, врућина је за то. Ја ћу једну лимунаду, да ме освежи...

ВРАЊАНАЦ (руком даје карактеристичан знак некоме иза завесе): Девојче, дај по једну љуту и лимунаду! (Обраћа се Пери) Ама што ти је, да неси болан? Ти, бре, беше пргав, јак, здрав, што би рекли наши стари „беше  не за тобџију, него за царску гарду“. Од к'д батали пијење?

ПЕРА–БЕОГРАЂАНИН (замишљено): Не дирај ме, кад ми муку не знаш. Од када се заврши онај рат, нисам више исти, ниједном нисам сео да попијем. (одједном се развесели) Знаш,  једино лепо што памтим од тад си ти, пријатељу, и наше пријатељство. Ето, само сам због тога дошао – да те видим!

ВРАЊАНАЦ: Е, вала, ако си! (Конобарица доноси две ракије и лимунаду): Овде лимунада за пријатеља, а за мене и за Раде – трубача, овеј љуте. Ајде, живели, Перо, брате и пријатељу! Добро ми дошао! (Подиже чашу).

ПЕРА–БЕОГРАЂАНИН: Хвала ти на добродошлици, мада ти дођох успут и ненајављен.

ВРАЊАНАЦ: Ма, несе брини ти за тој! Ми смо ти увек  приправни кад ни некој сврне!(Обраћа се госту за суседним столом): Еве, и Раде ће ни одсвира нешто. Не ли је такој?!

РАДЕ-ТРУБАЧ: Е, нанче, тешко је време дошло, неје за свирку! (Отпије гутљај ракије и тешко уздахне): Знаш, овај труба је од неку гвоздену легуру, али она има душу. Има онол'ко душу, кол'ко ти твоју кроз њума пропуштиш! А труба не сме да се дува. Ако се дува, само прави галаму и весеље за пијани. Али, ако ће свириш трубу, мора гу пијеш! Ти њума да гу пијеш, а она тебе да те испија. И да ти каже Раде трубач, по ласно се научи да се свири, него да се слуша музика. После и не мораш да научиш да свираш, други ће ти свирив, а ти ће уживаш. Тој ти је мерак! Он'ј голем, душевни мерак. (Замисли се):Добра музика може болнога да те дигне. Да те усправи, па да подизаш руке према небо, да се веселиш као да ће уватиш све звезде у две руке. (Подиже обе руке ка небу): Свирка може и да те расплаче. Од свирку можеш да плачеш више него, не дај Боже, за татка и мајку. Слузе су ти вруће и печев преко образи, правив ти маглу преко очи и гасив онуј месечину са коју ти 'тео некога да осветлиш. (Обрајући се Врањанцу): Не знам да ли си ме разумеја, али тој ти је, нанче, музика! Све друго око свирку су ти лингурске работе!

ПЕРА–БЕОГРАЂАНИН: Нека, не мора! (Осврће се): Овде човек лепо може да осети душу Бориног Врања и док седи у оваквој кафани. Куд год погледа око себе, све има неку причу, неку своју истину. Је ли, пријатељу – какав је оно мост  онамо? (Дуго гледа у Бели мост): Чини ми се да сам га виђао на сликама и фотографијама!

ВРАЊАНАЦ: Е, то ти је, брат–Перо, чувени наш Бели мост! То су нам Турци оставили да памтив и наши, а и њини како је ЉУБАВ сила која руши и градови и државе, и веру и војску! С'д ће ти испричам како је то било...(Гледа у Бели мост): У оној турско време, Селим-бег је владао овде. Пророчице су му прорекле да ће се његова ћерка јединица, Ајша, заљуби у Србина. Он ја покушавао све – и  затварао ћерку да спречи пророчанство и што ти не, ама против судбину се не може...



2. СЦЕНА


Истовремено, док Врањанац приповеда причу, на сцену излазе Ајша и Стојан. Ајша је лепа Туркиња, певуши нешто и преврће венац цвећа по рукама. Из прикрајка, преко ограде је посматра Стојан. Стојан је пастир, обучен у српско одело и са штапом и фрулом у рукама.

АЈША (погледа према Стојану и изненађена брзо сакрива лице велом): Еј, каурине, опет гледаш у мене преко капиџик! Терај те твоје овце и не осврћи се! (Окреће главу на другу страну): А и не мораш баш према нашу авлију да претерујеш стадо преко воду! Горе је река  поширока и плитка, иди тамо и не врзмај се овуда!

СТОЈАН (задивљен њеном лепотом): Ајшо, што се срдиш? Не чиним ништа рђаво... А, некако ми мерак да те видим свако јутро и свако предвече. (Тихо уздахне):  Кад те видим ујутро, цел д'н ми свира овој дудуче, а навече... Е, тад ми душа пева!

АЈША (осврћући се око себе, уплашено): Луди Стојане, ћути! Не причај тако, неки ће чује! Знаш ли да сам Туркиња, бегова ћерка? Не смем ни да причам с тебе. Гони овце и бегај одавде...  (Окреће се у страху око себе, гледа има ли кога да чује њихов разговор): Срећа да смо још деца, па нико и не гледа на нас!

СТОЈАН: Деца смо, деца... још јесен и зиму, а на пролет...

АЈША: Куш, бре каурине! (Као муње севају очи, али се у погледу више назире топлина него мржња и презир).



3. СЦЕНА


ВРАЊАНАЦ: Туј годину јесен и зима се одужише. Напада снег, па и пролет закасни. Одужише се и два тајна туговања, а све више је расло нешто што спаја чежњу и немир. Чим зазелени природа, Стојан опет пође преко реку терајући стадо. Ајша је сад већ  била поодрасла, оцврснула, заруменела у образи.

СТОЈАН (момак са брчићима: нагиње се преко ограде и гледа у двориште): Ајшо.... Ајшо мори...

АЈША (сад је већ права девојка, у страху се осврће око себе,носећи смотуљак са баклавама):  Стојане, Стојане, еве ме!  Донела сам ти баклаве, за тебе сам месила. (Даје му смотуљак): Понеси горе у брда и иди, молим те! Мајка је ту негде, у башту... Молим те, Стојане, иди си!

СТОЈАН (дирнут): Ајшо, туго моја и срећо! Не знам што да кажем, али знам има да свирам за тебе по цел д'н. А увече има цвеће да ти донесем, само за тебе да мирише...

АЈША: Донеси, ако... Ама само јед'н цвет. Било који... На смем више да унесем у авлију, знало би се да је од некога, а срце ми не би дало да га бацим, Стојане!

МАЈКА (не појављује се на сцени, само се чује њен оштар глас): Ајшо!

АЈША: Еве ме! (окреће се Стојану) Иди си! (Одлази ужурбано).



4. СЦЕНА


ВРАЊАНАЦ: Прођоше још две зиме, а љубав је расла и јачала. Виђали су се кад код је Ајша могла да се искраде. Понекад су се без речи држали за руке и док су они ћутали, срца су зборила.

(Излазе заједно на сцену Стојан и Ајша).

АЈША (забринуто): Стојане, за ово можемо лако главе да изгубимо. Памет смо изгледа већ изгубили.

СТОЈАН: Не збори такој, Ајшо! Нешто ћемо да решимо. Волимо се... и  то је за нас важно!

АЈША: Нема решење, мој луди Стојане! Ми смо две вере, два света. Твоји кажу да сам некрштена, моји зборив за тебе да си погане вере. Е, моја рано!

СТОЈАН: Ајде да мењамо веру. Пређи ти у нашу, па се, по наши обичаји, удај за мене!

АЈША: Баш га ти упрости! Ако ја пређем у вашу веру мој ће бабо, ако треба, војску да дигне само да ме нађе! Сам знаш да је он, Селим – бег силан и азг'н.Он би воду из ову реку у крв претворио, само да сачува јединицу и част!

СТОЈАН: Па, ништа! А да питамо твога татка да ја пређем у вашу веру!? Све ћу да урадим само да будеш моја! И ја сам јединац, али мислим да ме моји не би проклели због тебе. Љутили би се млого, али би ми кад – тад опростили. Наше су мајке много жалостивне.

АЈША: Не вреди, мој Стојане! Не вреди! За прву буну узели би те у војску. 'Тео ли би да удариш на своју кућу, на своје огњиште?

Док траје разговор они не примећују Селим –бега који им се примакао и подигао пушку нишанивши у Стојана.

АЈША (изненада види оца.оца који се спрема да пуца у Стојана и својим телом заклања свог драгог): Не, тато, не! (Чује се пуцањ, она пада погођена): Ааах, Стојане...  (Прилази Селим – бег, плачући):  Бабо, бабо... одлазим ти, бабо! Обећај ми... обећај ми, бабо... паре за мираз... мени више не треба... (Тихим гласом, умирући): Мост подигни, нека спаја заљубљене. Обећај, да могу мирно да идем... (Пада мртва).

СЕЛИМ–БЕГ(устаје и бесно подиже пушку нишанећи у Стојана): О, проклети каурине! Ти си крив за све! Понеси у гроб све што сам имао! Нећу да те стављам на муке, убићу те као хајдука, јунака! (Пуца у Стојана. Стојан погођен пада поред Ајше).



5. СЦЕНА


ВРАЊАНАЦ: На место куде је лепа Ајша погинула, подигнут је мост. Селим–бег је испоштовао ћеркин аманет.  На мост има једна плоча, а на њума пише: „Проклет нека је онај који растави што љубав састави." И данас Врањанци верујев да прелазак преко Бели мост доноси срећу у љубави и да је најбоље да се  двапут пређе.

ПЕРА–БЕОГРАЂАНИН (све време пажљиво слушао и гледао): Ако је тако побратиме мој, попиј ту ракијицу, па да крећемо преко моста. Можда ми тамо има лека...(Устају обојица и крећу ка мосту).

 

ЗАВЕСА