Истина лежи у овим пишчевим ријечима, јер се истине држао досљедно до краја свога живота. Стварност, реалност сваког човјека којег је срео избијала је из ријечи којима га је сликао.

Када се сагледава Андрић као приповједач, просто је немогуће обухватити све оно о чему је размишљао. Али, ипак  његов интерес су људи са својим особинама, било добрим или лошим. Тачније, људске судбине кроз његово дјело остају трајно забиљежене као знакови поред пута за будуће генерације. Прошлост је честа тема његових приповиједака и романа. Проткана је и легендама и митовима, па се сурова реалност понекад и не чини таквом кад је оплемењена причама из давнина. Сликао је Босну под турском влашћу кроз вијекове, откривајући је као простор на којем се одигравају судари цивилизација и сусрети разних вјера и народа.

Предмет његових описивања су касабе и живот у њима, ханови, конзулати, затвори, текије, манастири и касарне и разни предјели из босанског „тамног вилајета“.

Свеобухватност  живота је  основна карактеристика Андрићевог писања. У средишту његовог стварања је увијек човјек са својим мислима и осјећањима, нагонима и мутним стањима свијести и све оно што га покреће и изнутра разара.

Добар је посматрач, понекад подсјећа на епског пјевача који има задатак да сагледа догађаје, али је истовремено танан и мисаон јер препознаје осјећања својих јунака.

Свијет Андрићевих дјела усудно је повезан са Босном. „Све моје је из Босне“ том прецизном исповједном  реченицом Андрић је сам најбоље објаснио начин на који је Босна, „земља мрке љепоте“, у средишту његове књижевне васељене. 

Пут Алије Ђерзелеза  је прва Андрићева приповијетка објављена 1920. године  и у оквиру његовог приповједачког опуса остала је једна од најзначајнијих. Ова приповијетка пружа велике могућности:  да се види својеврсни спој националног и европског духа који карактерише Андрићеву умјетност и да се демистификује природа умјетниковог поступка у оживљавању народних предања.

Приповијетка је настала на темељима прозних предања о раној младости јунака муслиманске епике, у којој се Ђерзелез, супротно ономе у пјесми, појављује као смијешан и осјетљив младић. Оно што овог јунака чини носиоцем црта ширег карактера јесте подвојеност његовог бића. Наиме, Ђерзелез је и трагичан и смијешан у исти мах, а то је посљедица сложености његовог лика и мјеста у свијету, као и промјенљивог освјетљења у којем умјетник непрестано приближава и удаљава његову интиму и општељудску проблематику.

Приповијетка се састоји из три дијела: Ђерзелез у хану, Ђерзелез на путу и Ђерзелез у Сарајеву.

Организација простора  и времена у првом дијелу

Приповијетка је грађена из три дијела. Први дио када Ђерзелез доспијева у хан, прати збивања у хану. Тај простор је доминантан и сва дешавања се сагледавају из те перспективе. Хан је одмориште, свратиште и у том значењу ријечи се крије и  одговор на многа питања у вези са организацијом простора, бар у првом дијелу ове Андрићеве приповијетке:

„Огромни стари хан у облику правокутника био је пун као шип. Собе су биле уске и збијене као ћелије у саћу, а испред свих соба около – наоколо ишла је уска и климава диванана; по њој су без престанка шкрипали и одјекивали кораци путника“.

Писац оваквом сликом простора на чије тло ће ступити велики јунак Алија Ђерзелез даје читаоцу улогу посматрача дешавања. Хан постаје позорница на коју ће ступити Ђерзелез, велики епски јунак:

„Међу посљедњима је стигао Ђерзелез, пјесма је ишла пред њим“.

Као што читалац Андрићевим очима посматра простор у којем се налази Ђерзелез, тако и Ђерзелез из своје перспективе на коњу посматра простор у којем се налази. Он је импозантан, сви га се прибојавају јер улијева страхопоштавање и писац каже да је он провео младост „између Травника и Стамбола“. Простор гледан његовим очима  је  мален у односу на њега самога, а додатно га охрабрује и легенда која га прати, тј. како Андрић каже: „... пјесма је ишла пред њим“.

Занимљив је моменат када епски јунак силази са коња и када се у сасвим новом свјетлу у односу на мјесто гдје се налази, приказује осталима. Он више није тако монументалан појавом:

„Кад сјаха и пође према капији, видјело се да је необично низак и здепаст и да хода споро и раскорачено као људи који нису навикли да ходе пјешице....сад кад је сишао са коња као са неког пиједестала, поче да се губи страх и респект и, као да се изједначио са осталима, почеше му прилазити и почињати разговор.“

Андрић је зналачки користећи се мјестом збивања и различитим перспективама посматрања дао слику једног јунака, демистификовао га и приближио обичном свијету. Све ово се дешавало испред хана. Ђерзелезез улази у хан праћен масом, разговарао је са њима иако је у говору био невјешт, ширио је руке да би надомјестио оно што није знао да искаже ријечима. Андрић је искористио простор од капије до уласка у хан да би приказао можда суштинске особине главног лика. Од једног народног јунака који је био изнад људи и о којем су се причале легенде, Ђерзелез постаје обичан човјек који је свратио у хан. Унутрашњост хана освјетљава Ђерзелеза даље. Он је статичан, разговара са људима. Чини се да простор у којем обитава све више утиче на њега и он испољава особине које до тад нико није знао да он посједује. Занесе га помало дјечачки љепота  Венецијанке коју угледа, црвени се у лицу и понестаје му ријечи. Постаје предмет подсмијеха, вјероватно скучен мјестом које њему, путнику намјернику, није ишло на руку.

Показује ко је он заправо.  Пије са гостима, пјева. Ради све оно што није својствено слици коју имамо пред очима када јаше непрегледним просторима на своме коњу.

Посљедња етапа дешава се испред хана. Утркују се Фочак и Ђерзелез ко ће прије дотрчати до јабуке, па ко прије јабуци онога је дјевојка. Опет се простор испред хана поиграва Ђерзелезом, он је смијешан, незграпан. Не сналази се у свему, обезглављен је. Желио би да снагом покаже шта умије, али нажалост, то је узалуд. Његово мјесто је на коњу и на путевима према Стамболу. Пространство је његов утабани терен.

Што се тиче организације времена, дешавања су приказана хорнолошки, у неколико дана. Личност легендарног Ђерзелеза која је опјевана годинама иза њега расвјетљена је из другог угла, угла обичног човјека који је свратио у хан, за само три дана његовог боравка у хану:

„За неколико дана посве је ишчезао чаробни круг око Ђерзелеза; један по један, приближавали су му се ови бјелосветски људи с несвјесном жељом да се с њим изједначе, или да га подреде себи.....два дана теревенчи Ђерзелез са друштвом и дозива Венецијанку....Tрећег дана спорјечкаше се Фочак и Ђерзелез као људи у пићу и беспослици.“