Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________7_





  Осврт на књижевно дело Комо 

Срђана Ваљаревића


     Добио је стипендију од стране Рокфелерове фондације, да као млади писац из Србије, месец дана проведе на одмору, језеру Комо да тамо ради и пише на миру. По уговору је требао да пише роман.

    Дошао је у вилу „Сербелони“. Ујутру би касно устајао, ишао на ручак, затим у шетњу у село Белађо, или на брдо ,,Трагедија“. Уживао би у природи. Враћао се на вечеру, затим одлазио у један бар „Спиритуал“ у селу. Тамо је упознао Алду, конобарицу, с којом се спријатељио и комуницирао цртајући. Oпијао се свако вече у бару.

    То је низ догађаја који се смењивао и испуњавао сваки његов дан. Говори о истим догађајима са детаљним описом ситница и  благим корекцијама изнова приповеда о усамљености, свакодневници, на путу који је сам изабрао. Модификацију догађаја би чинило то, што би неко  одлазио из виле а неко нови долазио. Разни ликови се појављују да би их нови сменили - Доријан де Нива, конобар Махатма, Бренда, господин Сомерман, госпођа Роузмери, Аугусто, Грегорио, само су неки oд њих. Очекивани заплет радње и расплет је изостао.

     Његова свакодневница живота на језеру  Комо је проистекла из његове жеље ,,ништа не радити што се мора“, само оно што је желео. Живети без циља, препустити се тренутку, уживању у лепоти природе, у укусима пића и јела, расположењу које је оно изазивало. Овде на овом месту се вратио самом себи, ослушкивао је своје тело и његове потребе. Препустио се тој струји која га је водила, без друштвених клишеа понашања, обавеза.

    Да ли је то суштина људског постојања? Осетити  и живети живот  у свој својој лепоти коју јој он пружа. Ослушкивати своју природу, његове откуцаје и усмеравати своје поступке према њима. Уживати својим чулима, очима, укусом, видом. Све то је осећао на брду Трагедија. Био је опијен, физички и ментално.

     Да ли је то био бег од стварности, могућност која му је дата и коју је искористио најбоље што је знао. Осетио је себе, своју природу. Био је препуштен самом себи и својим унутрашњим доживљајима, који су само његови. Бити искрен и доследан самом себи и свом унутрашњем Ја.

     Тако приказана свакодневица на Кому, коју је одабрао и волео, нам не изгледа на моменте као стварност већ као иреалност. Иако чврсто проткана чињеницама свакодневице, таква стварност је бег у иреалност. Препуштање  својим тренутним али искреним потребама, малим задовољствима, суштини свог природног бића, испуњеног ситницама, то је био његов свет.

   Једног дана је на врху брда угледао великог орла који је кружио око њега. ,,Осећао сам се као жаба. Могао је све, шта год је хтео. Никад нисам био безначајнији. Био сам мали, баш као и мој живот, и све у мени, све што ме је чинило." Појава орла нам сугерише пролазност људског бића на земљи и немоћ да буде другачије. Постојање нечег објективног, непролазног, недокучивог човечјем уму  је могао само да наслути. Човек може само да предосети и интуитивно осети да је само део универзума. Људско постојање је пролазно, траје један трен. ,,Мислим да никада у животу нисам осетио толику завист.“

    Мисао о истини и смислу  постојања људског живота само искрсне краткотрајно, кроз случајан сусрет с неком појавом на свету, да би се суочили с њом и затим опет угаснуо, нестао. Људско схватање праве истине је ограничено.

Намеће се питање, па где је прави смисао људског живота? Да ли је смисао у прихватању поставке да је живот ограничен пролазношћу и тиме значи бесмислен, или треба трагати  за неким другим смислом, испуњењем веровањем да он негде постоји и да га треба испунити? Безимени јунак наше приче  је свестан пролазности људског бића, и покушава свој смисао да пронађе у ономе што му овај живот пружа. Повратак оном  исконском у човеку, ослушкивати своје биће које ће му дати одговор на то питање.

„Био сам онај исти кој је био и горе на том врху и доле, на клупи. На исти начин сам се и попео горе, на исти начин сам и стигао до ове клупе, на исти начин ћу се вратити у Београд. Све је исто, на крају.“ Смисао се крије у овим речима, по њему. Све је исто, свестан је пролазности живота, али он ипак није никако ништаван и зато га никако не смемо ниподаштавати. Једино чиме је био задовољан је то што је нацртао планину и птицу. Мале радости које му живот пружа му осмишљавају живот.

    Имао је истанчан осећај за лажне осећаје других, клишее којих се гнушао. Није волео људе који су издали самог себе, ону истину у себи коју сви носимо. Јер нисмо искрени због наметнутих правила понашања, циљева који смо поставили, а који су противни нашој правој природи и нашој истини. И сам је лагао на моменте да пише роман, који не постоји и тога се гнушао. То га је болело.

   Његова особеност, индивидуалност, неуклапање у клишее понашања већ нам је представљено на самом почетку романа (понашање у авиону је одударало од пристојног понашања). Он је једноставно хтео да шета, да пуши цигарету, да пије више од осталих, и то је и радио.

   Mахатма, њехов друг, конобар, није смео да седне у фотељу, приликом гледања фудбалске утакмице, јер службеном особљу није дозвољено да седе са гостима. Може да изгуби посао. "И то је тај, један, заувек, вечити бесмисао, који те прати у стопу, где год да се окренеш“, помислио је.

  На растанку Махатма му је рекао: “Живот није ово брдо Трагедија“. Права стварност га ипак негде чега. Био је свестан  тога. Возач му каже: "...Добро си се провео, то је све, једном ћеш ипак морати да се зуставиш“. Да ли ће једнога дана морати да се суочи са реалношћу и свим обавезама које га чине? Признао је да је то тачно и да је то неминовно.

      “Али због неминовности ипак не могу да страхујем“, рекао је. Она  му је као „суђена“, предодређена, као судбина коју не може променити и због које не може страховати јер је немоћан пред њом и њеном законитошћу. Наш јунак је свестан њене неминовности и моћи, и мири се с тим. 

     Да ли ова прича једноставне садржине и представљања догађаја на једноставан начин не поставља сложена питања? Шта је права суштина и смисао људског бића, постојања?

     Јунак приче је на та питања одговорио на свој начин, онако како сматра да је једино истинито и исправно.


Пише: Споменка Соскић