Борисав Станковић у највећем броју својих дела је оживљавао карактеристичне тренутке из породичних и друштвених односа у старом Врању, нарочито приказујући невесео и несрећан живот људи чије се интимне жеље и снови гасе у окрутном моралу патријархалног света. У средиште збивања својих дела ставља појединца и његову судбину. Сликајући многе несрећне судбине, Бора Станковић је увек био на страни оних који су, носећи у себи племените животне тежње, завршавали као жртве закона патријархалног морала.

     Уметнички поступак Боре Станковића значио је у његово време крупну оригиналност и новину, нарочито у смислу психолошке анализе. Станковић међу првима у нашој књижевности почиње да слика интимне човекове стране. Еротичност и сензуалност, на пример, дотада су се сматрали вулгарним и нелитерарним мотивима. Човекова чулна изгарања он је сликао као израз душевних криза и психолошке преокупације.

     То је друштвена средина која је строга својим патријархалним моралом и низом неписаних правила и закона и тиме унапред одређује живот појединца, у првом реду имајући у виду, класну припадност и пол. Није се поштовала и трпела никаква независност индивидуе, нити излазак из оквира утврђених обичаја. Судбина младих била је у рукама старијих, чија се воља беспоговорно поштовала и испуњавала. У тим друштвеним односима нарочито је био тежак положај жене. Она није имала право на интимна осећања, а ни на индивидуалност. Дубоко потчињена мушкарцу, она је живела као трагична жртва морала.

Традиционални патријархални морал наметао је своја ограничења и забране, стварајући тако индивидуалне драме; што даље прелази у општу драму женског рода.

     Унутар патријархалне породице, односи се граде на опозицији мушко-женско. Хијерархијски, мушко је високо, док је женско ниско. Жена се сматра да је у власништву мушкарца, она њему припада, често обезличена до анонимности. Она је беспомоћна у патријархалном поимању света, која се усклађује заједници, супротстављена мушкарцу као негативно и позитивно, као лево и десно. Све се рефлектује према женском свету, јер она може да ускрати и да тиме угрози заједницу, пошто је она ближа природи, она је биће природе; природе која је опасна.

     У Увелој ружи главни мотив је трагична љубав коју је покопала класна подвојеност. Различити друштвени положај породица испречио се као препрека њиховој љубави. Неостварену љубав, због моралних друштвених норми скривају дубоко у себи, коју неповратно губе, закопавши је вечном тугом. Девојку на силу удају за оног кога не воли, али који јој припада по друштвеном сталежу. Њу нико не пита да ли жели и шта жели, јер она је жена и нема право да бира. Она се затвара у себе и вене.

     Бора Станковић назив ове приче даје по њој, поредећи је са цветом који вене, са ружом. У традицији ружа представља цвет љубави, рајски цвет, који служи у комуникацији момка и девојке, цвет који лечи, али и који се сади на гробовима. И заиста, у овој причи се све то обједињује. Двоје су се волели и били лек једно другом, али са њиховим разилажењем они су сахранили искрену емоцију, поставши тако жртве друштвених норми. Та жртва се највише осликала на Стани. Од бујне лепе, постала је пропала и увела жена. Приказана је психологија жене и њено резигнирано прихватање ропске судбине. Сан младости и среће је прекинут и уништен.

     Међутим, на самом почетку приче ми се упознајемо са двема породицама, тачније удовицама, самохраним мајкама, и свака је имала по једно дете. Жене које је судбина оставила саме да се боре, да стичу, жене које су ''глава'' породице; жене којима је судбина наметнула да буду жене ауторитети. Видимо слику мајки које се жртвују, живе и раде за једино што им је остало у животу – своје дете, живећи достојанствено и побожно. Наратор нам помиње собу у којој му нана проводи по цео дан, престављајући нам је као њен ''храм''. Она је у тој соби увек била са својим иконама и кандилом.

     Приказан нам је у причи и дан мртвих, где каже: То је једини дан када мати намеси и спреми, као никад. Овде видимо типични традиционалну улогу жене за време задушница. Верује се да је она на маргини света, да уређује однос са мртвима у име целе заједнице, социјално измештена; она је посредник овог и оног света. Тај дан жене преузимају чаршију; носе храну на гробове и деле је просјацима и Циганима. Посредници који једу уместо мртвих, јесу просјаци, жене их тиме социјализују, јер су то људи са маргине друштва. Остали остају у кућама и тиме се види та заштита мушкараца, они се склањају.

Породице су биле нераздвојне и све време су проводиле заједно. Временом јавља се љубав између двоје младих.

     Понекад се он  заносио сећањима на ''високо порекло'' и чак једном и каже: Ја сам само знао, да ти ниси за мене, да си много доле, ниско, ниско! И да је чак то доста од нас, што ти допуштамо да си код нас, те да нас служиш, да ми као рођену брату угађаш ... За тебе бејах Бог, идол и најсветије биће. И ту видимо тај кључни раскол између њих, питање сталежа, положај породица је разорио њихову љубав и они постају жртве моралних друштвених норми. Он је искрено воли и то га пече и боли, али он се поново враћа на мисао о друштвеном сталежу. Знао је да неће наћи верније и веће љубави од њене, али говорио је себи: ... ниси ти била богата, из знане куће, и ниси била виша од мене.

     Станковић је слободно и неизвештачено описивао тренутке њихових чула и страсти, али при том никад није падао у вулгарност. Приказана су чулна изгарења као израз душевне кризе, али и страх од емоција, чији је узрок друштвена норма. Међутим, после признања његове љубави, Стана се клони њега, избегава га, што се може схватити и као традиционално мишљење о женском проклетству ако је у било каквом контакту са другим мушкарцем, жена може да огреши човека, јер јој се у традиционалном друштву придаје улога медијатора, посредника између живих и мртвих.

     У Увелој ружи се и приказује жеља и утицај мајке на сина да постане оно што му отац није био тј. да поврати изгубљено имање и осветла окаљано име породице. Тако је она градила своје снове на сину и дала га у школу.

     После две године син долази у посету мајци и сазнаје да се девојка удала и да несрећно живи. Мајка јој је умрла од туге видећи како јој кћер туче и мучи муж који је пијаница. Он је кријумчар, а она иде на надницу и кућу издржава.

     Сцена када се муж појављује пијан и понаша се насилно, приказује нам и један битан сегмент – његов физички изглед који се уклапа у његову преку нарав. Човек је распојасан са ножем око појаса. Тиме се може видети његов унутрашњи раскол и због ког је насилан. Жени се обраћа са ћерко, као детету да наређује, а она га мора слушати, као оца, беспокорно. Сусрећемо се ту и са насиљем према жени. Са омаловажавањем, вређањем, туче је и вуче за косу и тера кући сматрајући да јој је само тамо место. Она се ништа не пита јер традиционално патријархално схватање јој не дозвољава; она се самопоништава.

   Битну улогу изгледа одела запажамо када јунак други пут долази из града (где се школује), због болести мајке. Када се појављује у господском оделу, у први мах, људи га се боје јер им делује далеко са укоченим држањем. Он долази из града у лепом оделу као господин, што указује да се прилагодио новој градској средини. Насупрот њему је Стана која је погурена (пропала је; изгледа као старица) и запуштена, где се види њена помиреност са судбином.

     Жена се сматра да је на граници овог и оног света, а СВЕ ГРАНИЦЕ СУ И СВЕТЕ И ПРОКЛЕТЕ. Жена стоји на капији живота - бабице порађају и старије жене купају мртваца. Жене чувају мртваца; бдију над њим, што указује на свештеничку функцију жене. И овде се сусрећемо са тиме - жене су чувале његову мајку на самрти и спремају је пред сахрану, а њега терају из гостинске собе да не буде присутан; склањају га и тиме га штите.

     Станковићеви јунаци завршавају потресно, јер видимо сусрет два отуђена људска бића која је некад спајала велика и тајна љубав, али која није реализована због друштвених норми.

     Као у дубоком средњем веку, жена Врања, чак и у другој половини XIX века, је сматрана бићем које нема право на индивидуалност и осећања. Потчињена мушкарцу, утамничена између зидова породичног дома, она је живела као трагична жртва морала једног особеног феудално-оријенталног света.

---