Пјесникња Јованка Стојчиновић Николић једна је од водећих личности у култури Републике Српске уз Ранка Павловића, Ранка Рисојевића и друге. Њен пјеснички опус чини петнаест збирки поезије, као и есејистика објављена у периодици. Упорна и радна уздизала се и професионално и стваралачки. Као професор физичке културе окренута снази тијела и ума стизала је свуда да својом ријечју охрабри, а својом појавом разведри све око себе. У ратним, поратним годинама, а и данас, у сталном је трку од мјеста до мјеста гдје проноси своју свјетлосну мисао и свеколику љубав према животу и поезији.

Наслови њених књига указују на самосвојност и луцидност: Звијезда скитача (1975), Тијесно небо (1994), Самоћа руже (1995), Камен моје крви (1996), Голо сунце (1996), Оскоруша (2000), Горка свјетлост (2002)...

Била је дугогодишњи директор Културног центра у Добоју, а од 2012. године је предсједница Удружења књижевника Републике Српске. Добитник је зачајних књижевних награда и признања. Пјесме су јој превођене на многе свјетске језике. Удата је и мајка је троје деце. Живи у Добоју.

О њеној књизи Тринаести степеник на додјели награде говорио је члан стручног жирија Драган Јовановић Данилов:

„Велика је храброст данас уопште бити писац, јер свима нама који данас пишемо прети једна велика опасност да будемо затрпани тим вавилонским песком поезије, прозе и књига које се данас објављују, а сем тога поставља се питање како писати песме и романе после Рембоа, после Валерија, после Попе, после Раичковића, после Мана. Ваљда тако што ћемо од традиције узети и у њу унети један дубоко лични дах, личну халуцинацију, личну експресију.

Јованка Стојчиновић Николић у својој поезији пише оно што живи, оно што је дотиче, што је дрма, она кондензује свој израз, прочишћава га, кристализује, згушњава, да би дошла до једне надличне истине. Могли бисмо рећи да је књига Тринаести степеник једна мемоарско-дневничка збирка песама, и по мом мишљењу, по мом осведочењу, постоји овде једна песма која би могла бити централа ове књиге. То је песма која се зове Галерија мојих унутрашњих слика.

Јованка пева на један топлински, субјективан начин и успева да своје песме окружи са доста тишине, тако да оне имају једну контекстуалну вредност – вредност онога што се наслућује, и заправо то тако и треба да буде у доброј поезији, песма више треба да сугерише, да слути, него да јасно исказује ствари. Значајан квалитет њеног поетског стваралаштва свакако је телесност њених песама, а у томе се управо налази како песникиња каже у једном свом стиху „једини кустос који ће објаснити изглед моје душе“.

Оно што се мени посебно допада у Јованкиној поезији јесте то што је она показала да се не мора увек писати о неким великим историјским или митолошким темама, да је писање о неким малим, наизглед безименим стварима једно велико обогаћивање света. Упркос томе што ова песникиња залази и у светле и у тамне слојеве, ту опет преовлађује оно звездано, оно светлосно, божанско. Будући да имамо поделу Ивана Лалића на песнике који свету кажу ДА - песнике који афирмишу свет, и, с друге стране, оне песнике који свету кажу НЕ – који негирају свет, могли бисмо рећи да Јованка припада овом првом типу песника који афирмишу свет.

Пишући збирку Тринаести степеник Јованка Стојчиновић Николић се заправо сећа изнутра, ослушкује, и код ње све одлучује тај експресивни, лични дах. У њеној поезији има оне женске статичности, интимног сагледавања и изобличавања света из позиције једне жене, осетљивог духовног и душевног састава.“

За Суштину поетике смо одабрали ове три Јованкине пјесме из награђене збирке Тринаести степеник:

ВОДА У ДОДИРУ СА СВИЈЕТОМ   

Све је брже кретање воде у чаши

Ускоро ће напустити њено дно

Гдје је некад било најсигурније

Чаша је могла и да не постоји

Тамо гдје сам је оставила

На прозорску даску Унутар граница

Да вода скапа од монотоније

Овако се подиже небу

Кружно заротирана

Као да ће пробити зид чаше

Чудим са за шта се држе капи

Док вода се креће изнад дна

Као земља испод ногу

Као очи увис жедну док ме преводе

Постоје ријечи које са дна чаше искачу у вријеме

И у сваком тренутку Извор се може догодити

Без сјећања да је у простору овога дана био неко други

На сваки мој покрет он би се умножио

Више него што ми се чини

У мом срцу мијешају се воде

Пристигле дуж једног живота

¤¤¤

ГАЛЕРИЈА МОЈИХ  УНУТРАШЊИХ  СЛИКА

¤

Ранко Рисојевић је рођен у Календерима код Костајнице 1943. године. Завршио је Природно-математички факултет у Сарајеву, група математика и физика. Радио је као професор математике и физике. Био је уредник Гласа Српске, и уредник часописа Путеви, Универзитетска библиотека и Освјетљења. У периоду 1988-1990. је био директор Народне и универзитетске библиотеке „Петар Кочић“. Био је директор Галерије ликовних умјетности Републике Српске. До сада је објавио око четрдесет књига, од чега десет из области поезије и прозе, затим пет драмских текстова за дјецу и двије драме за одрасле, и десетак радио игара. Његово дјело Иваново отварање је од стране жирија проглашено за „књигу 2000. године за младе“ у Савезној Републици Југославији. Члан је књижевног Организационог одбора за додјељивање Кочићеве награде, коју додјељује завичајно друштво „Змијање“ и град Бања Лука, и члан Организационог одбора Кочићевог збора. Ранко Рисојевић је члан Друштва библиотекара Републике Српске, те Комисије за међународну сарадњу Друштва библиотекара Републике Српске. Један је од чланова Фондације Јасеновац - Доња Градина. Био је у саставу Редакционог одбора за издавање сабраних дијела Петра Кочића. Потпредседник је Друштва чланова Матице српске у Републици Српској, и његовог Управног одбора. Добитник је већег броја књижевних награда.

О његовом награђеном роману Ноћ на Уни члан жирија Душко Певуља је рекао: 

„Роман Ноћ на Уни Ранка Рисојевића вјешто обликован, јер се по свему види да је ријеч о искусном писцу. Он је једноставно инвентивно и врло функционално објединио више различитих приповиједних поступака и приповиједних техника компонујући свој роман.

Рисојевић се у овом роману опредијелио за укрштање два приповиједна становишта или двије приповиједне перспективе: једна је перспектива проиповједачког ЈА – јунака који се накнадно сјећа свога живота, задржавајући се посебно на чворним мјестима из тог живота; и друга је перспектива перспектива доживљајног ЈА, дакле, оног некадашњег ЈА, оног ЈА које говори из управо тог егзистенцијалног тренутка, оног ЈА које аутентично свједочи из матице догађаја о којима се приповиједа. Вјешто је укрстио те двије перспективе, и његово приповиједање, његов приповиједни свијет или слика тог свијета у овом роману је врло богата, врло слојевита и врло упечатљива, јер је ово заиста роман који се чита у једном даху. Онај који приповиједа је истовремено и главни јунак романа. 

Рисојевић је писац велике поетичке самосвијести, тако да паралелно у његовој приповиједној текстури имамо и причу која је доминантна, али имамо и онај модел који нам је Стерија успоставио прије скоро два вијека – имамо непрестану расправу о причи, имамо постављање различитих питања о томе чему прича, какав је њен смисао, шта хоће прича, шта се хоће с причом и тако даље - читав један низ аутеничних појединости које могу послужити као нека врста кључа за откључавање или разумијевање приповиједног свијета романа Ноћ на Уни.

И на крају – ријеч је о заиста вишеслојном остварењу, јер се роман може читати и као роман о одрастању, и као породични роман, и као љубавни, али и као роман који је својеврсна расправа о нашим међунационалним трпељивостима и нетрпељивостима, о различитим перспективама из којих се сагледава та национална разноликост наших простора“.

¤¤¤

Одломак из награђеног романа Ноћ на Уни: 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Супротно својим прижељкивањима и предвиђањима, од првог дана видјело се да посао изградње за једне моста, за друге ћуприје, воде војници какве они овдје до сада нису могли да виде – све је ишло брзо и детаљно испланирано. Овакве мостове који почивају на побијеним стубовима, шиповима, градили су по цијелом царству, овај није никакав изузетак и за њега не треба никаква посебна мудрост. Уосталом, тако се гради већ стотинама година.

Мајсторе су довели са собом, као војнике, неке узели из околних села, скупа са њиховим алатом. Послије припремних радова, осматрања терена и мјерења, француској јединици придружило се још педесет војника инжењерије. Сада је то већ била моћна дружина, способна да премости наизглед питому ријеку, којој је и дуготрајна суша била свела водостај на једва опасан и на иначе познатим дубоким вртлозима.

Као чаробњаци, зајазили би један њен дио, довозили тешке шипове и подизали као обичне греде, повезивали их са свих страна, забијали велике отковане клинове и ишли даље, тако хитро као да их на обали чека јединица спремна да пређе са свим тешким наоружањем. Заиста, све је изгледало као што су говорили сумњичави Турци – спремање за рат и долазак француске војске. „Шејтан је с њма“, говорили су старији начичкани на обали и заклоњени великим врбама. Али, такве војске није било на обалама Уне, а није се о њој ни причало као стварној пријетњи у позадини. Само што у те видљиве чињенице нико није могао да увјери сумњичаве варошане Костајнице с десне стране њене ријеке.

Ову причу не занима превише  сама изградња моста, сав тај мајсторлук и тријумф људског ума, није то била грађевина тог обима и значаја. Она слиједи личну причу његовог творца који баш и не зна шта би са собом у преобиљу младалачке снаге што расте подстицана чудним осјећањима чим се приближи ријеци.

Лутао је једном и другом обалом Уне, тим водоплавним пијеском, гдје је мало ко долазио и залазио.  Само рибари, кријумчари, лопови и војници по дужности. Око брда Дјед, као да бјеже од ријеке која зна да подивља и понесе све са собом, сељаци су подигли мале куће, од дасака, плетера и иловаче, покривене даском или дебелим слојем суве насјечене бујади, а понегдје и сувим воденим ситама. С горње стране долазио је поток, као извор чисте, хладне воде. Пјер предложи капетану да подзида тај извор и направи чесму као француски поклон становницима Костајнице. Капетан се сложио одмах, што је ријетко чинио. Обично је одлагао доношење одлуке све до потпуне сигурности да она неће бити штетна по француске интересе.

Нађен је и комад металне цијеви коју Пјер углави у зид, испод стави од камена издубљено корито гдје се могла и стока напојити. Он је мислио на коње, јер је мало ко ту пролазио без коња. А можда и на дјевојке које ће долазити по воду, као у Прованси, чаврљати и показивати своју љепоту. Уградио је камену плочу на коју је требало нешто написати, да остане успомена на вријеме у коме је све начињено. Замолио је опата Мауриција да смисли изреку на домаћем језику, мада је овај предлагао латински, да се помири људско и божанско, као у музици. Тако је настао натпис „Пиј, брате, из Божије милости дат је напитак!“ Сам Пјер није био претјерано одушевљен овом сувише мудријашком поруком, али је, као и обично, оћутао. Не треба истакнуте поједнице критиковати и оспоравати, рушити им тако ауторитет, нарочито ако су важни и потребни средини у којој живе. Без њих би народ био руља без предводника. А тога нема ни у животињском свијету. Кад је од Стојана чуо да се у народу овај извор зове Текија, Пјер се насмијао и замислио.

„Турски је то“, рекао му је Стојан, „што значи зграда у којој се састају дервиши, биће њихови монаси, који се врте око себе и у заносу достижу ко зна већ шта. Ја у то нисам нимало упућен, али знам по причању да томе и не може нико од нас хришћана да присуствује. Чак ни домаћи Турци. Све је то само за њихово братство. Не дао ти Бог да те ухвате како их криомице посматраш, сасјекли би те на лицу мјеста ма ко ти био.“

Шта је Пјер хтио да види овдје? Да чује? Да доживи?

Једне вечери, тајанствени женски глас као зов сирене, шта ли, само не овоземаљски, неочекиван, јер је долазио с турске стране, с обале, гдје расту врбе што својим гранама додирују површину ријеке која им стално измиче као невичним рибарима осуђеним да ту пецају и да никада ништа не улове. Сједио је на тек завршеном десно подзиду и спремао се на вечеру. Чамац га је чекао, привезан испод, али он се само у њега спустио и остао све док се глас није изгубио. Питао се да ли му се све то причинило. На може бити да је људско. Како се зову водене виле? Русалке?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

                                                                                                      (Стр. 171 – 174)