Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________1_





Нобеловац | Гинтер Грас

Гинтер Грас је рођен 16. октобра 1927. у Источној Пруској. Одрастао је Гдањску (тадашњи Данциг) у једноставној породици. Као дечак помагао је приликом служења литургије, а био је и члан Хитлерове омладине (Hitler Jugend). У магазину ХЈ - Хитлер југенда објављује прве приче. Да би побегао из породичне стеге, како је касније говорио, добровољно се прикључује Вермахту. Као седамнаестогодишњак регрутован је 1944. у војне јединице СС-а. На крају рата завршио је у америчком ратном затвору. Након рата почиње да учи занат каменоресца, а потом уписује студије графике и вајарства у Диселдорфу. Уследио је боравак у Берлину и Паризу, као и изложбе пластике и графике..

За роман Лимени добош  и животно дело, Гинтер Грас је 1999. добио Нобелову награду за књижевност. У образложењу Нобеловог комитета стоји како на бајковит начин приказује заборављено лице историје те да ће Лимени добош  остати у аналима књижевности XX вијека.

Политички роман Панорама немачке историје између 1848. и времена промена, изазвао је жестоку дебату око Граса, првенствено због наводног лажирања историје.

2002. књижевни свет поново слави Граса. Његов роман Ход рака, који говори о потоноћу Вилхелма Густлофа 1945. и протеривању Немаца са истока, доживљава сензационалан успех. Критчари су одали признање Грасу што се прихватио рада на тако тешкој теми и хвалили су узбудљиве описе у роману.
        Његова биографија Љуштећи лук такође изазива дебате у Немачкој. У тој књизи по први пут говори о свом учешћу у СС јединицама 1944. Критичари су довели у питање његов кредибилитет и морални интегритет.

2007. године Грас поново изазива контроверзе са песмом у којој критикује Израел - Оно што мора да буде речено. Не само да су га дискредитовали због стила, него је Грасу пребачено политичко незнање и антисемитизам.

У децембру 2013. био је један од 562 потписника петиције Писци против масовног надзора. Тиме се настојало пружити отпор прислушкивању америчке тајне службе. Гинтер Грас био је цели свој живот интелектуалац спреман на полемику и веран уметности.

Умро је 13. априла 2015. у 88. години у Либеку.

ПОТОМ

Од рибе је остао костур.
Прозрачни међупростори
које су населили ветерани револуције
са дечурлијом и присталицама својим
и жеље
да гаје купус негдашњи.

Трампаџије.
Ко је имао на понуду дућан-кутију пуну решења
тај сад певањем поздравља празнину
док и она не постане модом.
Сад многи носе штедљиво скројене капутиће
којима недостају рукави, дугмад, џепови.
Нико не признаје, сви се праве Тоше.
Чега да се поиграмо сад?

Подношења писмених молби.
Тражења премештајâ.
У које столеће?
Ношења перчинâ и јавних одсецањâ пред публиком.
Или заостајања у сеобама народа
ногоболни, а одмах потом стално настањени.

Кад смо почињали, помислисмо: ваља нам прво почети.
Не тако, већ у поштеној намери.
Желели заправо ово а не оно.
Али није испало онако.
Испало је овако.
Откуд смо могли знати.
Ни случајно, искључено.
Сад је далеко иза нас.
То што у брслању се празном стекло.
Добацивањâ с аут-линије.
Зашто ово, а не оно?

Потом се променила мода.

Отпочео је процес учења
интуитивно, у чистој спознаји.
Живимо скромно.
Шкработине у малтеру, остају.
Докле год се измет пуши -
и натпис је нов.
Касније се колекционари устумарају.
Сакупљају мале и подуже крикове.
На пример овај: Не нипошто никад!

Потом је испремештан намештај.

Ова идеја, тако врлетна
и засад неосвојена
мами планинаре из целог света.
Из лета у лето устреме се и забрљају.
Криви су, дакако, гледаоци
са својим: Превисоко. Престрмо.

Размаци између кестенова.
Или мој прст преко густе жичане мреже.
Овуда сам више пута пролазио.
Овде сустижем себе.
Шта то они стално бенаве о срећи.
Радујем се, кад понеко стабло мањка.
А правилно поређани стоје кестенови оголели.

Још у Пре тога почело је Потом.
Сматрало се добро припремљено
и хранило помно у метежу.
Тешко је одредити рез
између пре тога и потом.
Јер чим је изговорено сад, захтеви
за премештање поменутог Сада већ су били ту.
(Наводно, касније се све то на неком сасвим трећем месту,
деломично збивало.)
Потом су фотографисане неке друге ствари и чињенице.

Пољске штете се потом процењују и обрачунавају.
Потом смо сметени
и тражимо вицеве негдашње.
Потом нам стижу неизмирени рачуни.
Наши дугови нас не заборављају.


ЉИЉАНИ ОД СНА

Између љиљана од сна
Напреже се буднога корак.
Кад би бројку знао он
Слово промућурно
Могао би облачини
Кишу да нареди.
Суворожје једнорога.
Засмејане зверке суви роже
Набадаш ли заљубљенима
Тужне цедуљице.
О, њихових дана прошње набрзо.
То долажење и одлажење
Између љиљана од сна.

Смех је то нечји дубоко под снегом.
Јер на пропланку
Кроз променљиве размаке
Између спавача
Ужурбано песак сипи.
О, овоземаљска зловољо стара,
Кад се покрене мртвац.
Беше један створ зверињи, била звезда
Што овако жалујући говораху.
Биле једне танке санке, над кристалом,
Лепотанке, у њих сета упрегнута.
Смех то је нечији дубоко под снегом.

Венерина крв купљива у таблетама сивим.
Мршавушне звезде
Прогањају песници.
О, повици ови у снегу
Прстење од злата и вапаја.
Тачка
У крајолику од рожине.
Једно дете се пробудило од тога
Видело је кроз шавове ноћи
Журбом засопљено
Време.
Венерина крв купљива у таблетама сивим.


МОЈ АНЂЕО ЧУВАР

Он истреса мене, дете;
скупа с водом пуном гада.

Не волим да скачем:
ко скаче, тај у милост пада.

Он ми терет подваљује:
кад тегове дижем, стењем,

Хоћу с тетком, он нећаку:
брани дрвљем и камењем.

Ако окна поразбијам:
он их зачас китом стисне.

Ако ли се ја изгубим:
мој налазач са мном клисне


ХИМНА

Онако компликовано као славуј,
онако лимено као,
доброћудно као,
онако незгужвано, староставно,
онако зелено мргодно накисело, онако прошарано,
онако складно, равномерно,
онако руњаво,
онако близу воде, ветропогодно,
онако ватростално, често прекопавано,
онако кô играрија лако, читањем раскупусано као,
онако ново и шкрипутаво, драгоцено као,
онако уподрумљено, домаћински као,
онако лакогубиво, глаткоизлизано,
онако танкодувно, снегом хлађено,
онако својеручно, пунолетно као,
онако немилосрдно као,
онако смртно као,
онако просто кô моја душа


ДЕЛФИН

Посвећено апостолу Павлу и Петеру Вајсу

Ја, лакоук, видех у скоку учитеља свог:
Конвертиту за микрофоном.
Слушао сам га како се одриче присеге
и поспрднуо се исповести његовој.
Подсмех ученикâ. Подсмех делфинâ.
Он се посувратио, смешно посувратио:
Тада сам био, данас јесам.
Али чим је избљувао бајату гурабију
и послужио ме земичкама свежим,
кад је Савле, одмах по мењању свлака,
у мени - поскочио сам! -
открио делфина брзоуког
кад ми је ваљало мрети, мрети ваљало,
од страха је спрдња моја прозукнула:
звернуо сам лево-десно ка излазу,
заронио, спасио се - пливајући.



С немачког превео Драго Тешевић