Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________7_




Поезија наших дана






КОСОВО ОТЕТА ДУШО НАША

Ој, Косово, љута рано,
Продаје те твоје одбјегло стадо,
Са тобом нису трговали стари преци,
Запитајмо се помно
Шта ћемо у аманет оставити нашој дјеци...

Иако си наша вјековна мајка,
Лудима више си бајка,
Издало те твоје чедо,
Ти света земљо,
Српска измучена Васељено.

Љуљала си мајко наша
Кроз историју бољу дјецу,
Неки су тиме добили оличење у свецу.
Данас су дошла тешка времена,
Постајеш само сјена,
Нико не зна колико је твоја вриједност,
А сви шпекулишу колика ти је цијена...

Тргују тобом
Трговци без душе,
Како их није срамота,
У лажима сви се гуше.
Није их брига за жуте куће
Нулту групу,
Сви би западу да се увуку,
Нико не види твоју муку...

У чистоти колијевке твоје,
Олош сада безбрижно спава,
Питам се какви су им ноћу снови,
Боли ли их ујутру глава...
Од српских огњишта
Направили су гнијездо кукавице,
Биће и они некад ко прогнани
Срби луталице...

На теби тренира се чврстоћа Српска,
Директива свака је дрска..
Тргају те као вук немоћно јање,
Довољно си крварило,
Кад ће то да стане?
Када се узме
Да православље долази са југа,
Још већа је у срцу туга,
Сада те Срби понизно бране,
Без оштрих зуба...

И Свети Лазар сада плаче,
Док те нападају све јаче...
Џаба су храбри Срби расипали
Кости,
Цријева, по твом пољу,
Они су хтјели за нас судбину бољу
Сада имамо само рану посуту сољу...

Сада си база,
Дивљацима оаза,
Простор осирoмашен српском ногом,
Обогаћен осиромашеним уранијумом,
Из даљине поносимо се тобом,
А оставили смо те самог са Богом.

Остављене светиње
Куните аветиње,
Тако што ћете се и за њих молити Богу,
Душман не мора сломити ногу,
Нека му Божија воља правду реже,
Иако су невјерници,
Од ње нема куд да бјеже...

На гето личе наше енклаве,
Смјестиле нам луде главе,
Сатане не знају шта су славе,
Шта је то снага крста,
Колико је вјера родољуба и у земљи чврста...

Имаш ти многе Проклетије,
Истоимене сурове планине,
И оне плаћене битанге што чувају вјештачке границе,
Што су допустили многе кланице...

Пећка патријаршија,
На шкрге живи,
Мада признајем,
Добро то и иде,
Какви су водећи Срби,
Њима је увијек било мало пара,
Њима је увијек било мало крви...

Косовски божур,
У отрову више труне,
Него што расте,
На такву загађену
Земљу не иду више ни ласте...

Хараче Српску земљу,
Личе на модерне Хуне,
Отимају све редом,
А сутра шта буде...
Једино душу узет
Не могу,
Јер сваки праведни,
Обични Србин,
Већ ју је одавно предао Богу...

Губило смо много пута,
Нашу земљу,
Свету,
Стару,
Ал' никад као народ хтјели нисмо
Да клекнемо туђем цару.
Зато сад плаћамо високу цијену,
Љубећи оне по Бриселу у одијелу...

Кажњени смо
Одузимањем срца,
Живимо,
Јер нам још
По сјећању у души куца...

За подвиге
Јунаци гину,
За земљу се лудаци брину...
Мада, доћи ће вријеме,
Када ће и они морати памети доћи,
Када ће недаће проћи...
Ти што комадају јабуку златну,
И праве јабуку трулу,
То су они западни црви,
Којима вјерују, нажалост, Срби,
Мада, како то увијек бива,
Доћи ће Божија плима,
Видјећемо коме ће бити сунце
Коме ће доћи вјечита душевна зима.

Родиће се нове дјеце
Ни она,
Као ни преци наши
Неће заборавити своје свеце,
Ни јунаке,
Ни колијевку свете дјеце.
Лозу Немањића
Светог Саву,
Обилића...

Земља се увијек
Богу враћа,
И Србин увијек
Земљу животом плаћа...
Љепше би било
Да ју опет Бог,
Као поклон,
Да нама
Када престане раскол и
Свађа,
Када осване ново јутро,
Онда када се источно сунце рађа
Онда када се измире сва српска браћа..

~ Светислав Кузмановић
~


ИСКОН

сине
стани на раскршћу
занемари изазове
окрени главу истоку
крећи се према ушћу
чврсто чвршће најчвршће
ако можеш и умијеш
све док не осјетиш
сигурност и сјај
далеке прошлости
и чујеш звона
од искона


~ Петар Рајин Васић ~

 ¤



НИСМО  ВИШЕ  ИСТИ
                
     
Тијани Јурић

И стане све...
И нисмо више исти...
И ми који Те нисмо познавали...
Те очи, тај осмех, тај невини лик...
(Боже, колико си лепа!)
И не знам... Чини ми се...
Да сам те бар упознала, Тијана...
Ал` памтим тек у пролазу ужурбани цуретак
у пратњи поносне мајке са великим виолончелом...
- Ћао, Миро! Па она свира!
И даље настављам свој пут... Ех, ко би мислио...
Нисмо више исти.
И знам – није без смисла!
И знам – те очи, тај осмех, тај глас,
тај лик лепотом предодређен за вечност...
Знам – сад тамо на Небу... Знам!
А опет...
Ех, да сам Те бар упознала, Тијана...
Остаје жал...
Што морамо да растемо кроз бол?!
Ту је смисао…
Нисмо више исти...


Драгана Албијанић


НОЋ У КОЈОЈ НИЈЕ БИЛО БОЈЕ

Ноћас, отварам сва врата, чекам снове:
сам сам, вријеме лети,
не смије да стане.
 Иста борба против себе у себи;
 иста прича:
ти и ја;
око мене, сјенке саме плету шал,
 неће да изблиједе.
 Слушам, већ слабије видим
 осјећам задах,
 сјећања на љубав, изморених душа,
и изгубљене вјере.
 Чекам,
пуштам да се звијери гоје.
Тебе чекам,
опкољен,
изгубљен у ходницима времена,
неких црних мисли:
покупи тишину у један поглед, једну ријеч,
 сад; вјетар дрхти као прут ,
 отварам сва врата,
нема никог...

~ Никола Ћорац ~


ЉУБОМОРА

„Већ четврт сата се не јавља, не!“,
ледена рука за груди стеже.
„Нека је! Ништа ме не брине!“
Узалуд. Љутња све јаче реже.

Чула се буде, сумње шапућу:
„Зар жена сама да напушта кућу?!
У њој ђаволи одвећ су многи,
мушкарци треба да буду строги.

Женска се душа олако преда
сваком ко има речи од меда,
оном ко ласка и пише песме.
Зачас уради оно што не сме!“

Уздах постаде дубљи и тежи:
„Шта ако она хоће да бежи
са неким што је песмама купи?“
Задрхта усна, срце злослути.

Престаде начас себе да чује,
гласови звоне, све одјекује.
Гомила нека бруји у глас.
„Куда за себе да потражим спас?“

„Идем за њом! Нека се сазна!
Само нек престане ова казна!“
Страшна је немоћ чекање ово,
а стрепња тешка као олово.

У том из знаног апарата
зачу њен глас и глас свог брата:
„Пожури, стари, прелеп је дан,
дођи међ' људе, батали сан!“

~ Гордана Димитријевић
~


СЕСТРА БОСА УМИРЕ

Зимозубо пролеће канадско
У дане благовештења
Зловести ме
Сеста Боса умире…

Зар оно ђаче што је кучином
Из пуцаљке од зове
Учитеља погодила
Сестра Боса умире

Зар она девојка што је ливаде пивске пластила
Винограде моравске подрезивала
И косце и виноградаре заносила
Сестра Боса умире

Зар од шећера у крви што га доби
Кад јој Морава првенче стасало
Муљем задави
Сестра Боса умире

Зар да више пуцаљку од зове не направи
Пивске стране не спласти
Винограде моравске не подреже
У журби да се са првенчетом својим састане
Сестра Боса умире…

~ Радомир Батуран ~



СТРАДАЊЕ

Да у очи ставим све минуле дане,
препун би ми поглед мог страдања био,
и да сузом вратим жеље избрисане,
у ништавност лажи опет би се крио.

И да на трен буде све по мојој жељи,
много драгих људи да крај мене живе,
ја бих снио сан о леденој постељи
и у њему једне очи мутно сиве.

Једне очи што су одвише ми стране,
непознате попут пустоши далеке,
што некад ко птица беху раздрагане,
а сад беживотне, пуне смрти неке.

Снио бих их тада, и рекао да су
најцрње проклетство мога постојања,
мутно сиве очи што ме у злом часу,
целивају сузом снова и кајања.

Па и нека буду тамни део мене,
огледало мога срца једноличног,
видео бих само њине мутне зене,
и у њима странца мени посве сличног.

И не бих жалио странчеву судбину,
па ни кад би она део мене била,
можда бих само жалио истину,
сузу ока што се у тами разлила.


~ Марко Јуришић ~


***


Да си крај мене сада кад сам сасвим сâм,
можда с тобом дотакô бих ја жуборе таме,
и речима искреним објаснио срам
због којег су судбине наших душа саме.
Можда би речима савладали срам,
стигли до увида
да је љубав моћи рећи све без стида.

Често сам размишљао у зоре усамљене
о могућностима и варкама среће...
И желео сам с тобом поћи у скривене
бескраје где сан наше жеље покреће...
Ал’ залуд ми мисли...
Отишла ти си још онда од мене,  
а што од сна живи у сну и умреће.

~ Милош Петронијевић ~