СТРАНАЦ

Био је син госпође Младеновић, из старе и угледне београдске породице. Живели су у кући браон боје, са вечито спуштеним ролетнама. Комшилук га је памтио као насмејаног дечака који мало говори, али са једном ружном навиком. Волео је да хода средином пута, са слушалицама на ушима из којих би избијала класична музика. Безброј пута су возачи викали на њега и псовали га, али он није обраћао превише пажње. Склонио би се у страну, па се вратио.

У својој двадесет првој години, Срђан је уписао Музичку Академију у Бечу. Како то иначе бива, живот се није отварао онако како је замислио. Научио је да компонује, чак су га називали  добрим, перспективним, али оне кључне, деликатне нијансе које композитора чине јединственим остајале су сакривене у његовој глави.

Кроз векове уназад, Беч је познат управо по солидарним уметницима који подржавају једни друге, неуморно се посећују и разговарају о филозофији која стоји иза дела којима присуствују. Створила се мала група. Имали су договор да скоро сваке вечери оду код једног од њих, наизменично, на мали концерт, пројекцију или изложбу. Једне вечери, дошао је ред на њега да покаже своје вештине.

Срђан је то вече преседео у ћошку и врло мало говорио. Посматрао је људе својим исколаченим плавим очима. Гудачки квартет, састављен од његових колега са Академије, изводио је неколико његових дела. Пажљиво је слушао коментаре надајући се да га нико неће приметити. Музика му је звучала некако недовршено, незаокружено. Сваки такт би га подсећао да не може из себе да извуче ону срж.

Хтео је да се укључи у разговор, али никако није могао. Био је превише узбуђен да би могао да води смислену, повезану дискусију. Када би покушао, сопствени глас би му звучао као музика чији је аутор – све је ту, сем суштине. Крупни комплименти му нису значили јер нико није осетио оно што је осећао он док је стварао. За њега је музика била алат за веран пренос осећања. Хармоније, прелази, мале борбе инструмената, ништа нису разумели. Све је било тако суптилно.

Што је већи број људи чуо његове радове, то би више сумњао у сопствени ум. Утисци су сваког дана били све даљи од оног што је он замислио. Прилазећи крају свог школовања, престао је да представља своја дела. Композиције су слушали само они који су морали, професори са Академије. Почео је да се повлачи у себе, све се мање смејао. Било му је доста посета за цео живот, иако су га на почетку мотивисале да од рецитала до рецитала пише нове композиције И преправља старе, али ништа се није мењало. Људи му више нису требали.

Својом брзом маштом их је надоместио својим људима којима би објашњавао без устезања све оно што није могао реалном свету. Његов стан су почели да насељавају духови, спремни да разумеју и саслушају. Осетљиви, плавооки дечак из Београда је био тотални егоиста, као и сва деца. Није желео пријатеље због простог разлога њиховог постојања, већ је желео истомишљенике, послушнике, слуге. Међу њима би увек био искрен, директан и пун самопоуздања. Наравно, пуштао би их да говоре, имају своја мишљења, али Срђан је увек говорио последњи и увек би био у праву.

Рано поподне тог Бадњег дана је извукло људе из кућа. Гурајући се кроз гужву, Срђан се докопао одавно испланираног места за заседу. Док је гледао у људе на улици, чија лица су обасјавала светла реклама која нуде највише и најбоље од живота, за само неколико десетина, стотина или хиљада евра, питао се да ли узалуд чека своју Лену? Није волео када му превише питања пролази кроз главу. Није ваљда да се онај Пољак није вратио кући? Није се ни трудио да сазна име свог конкурента. Душу ништа не може да узнемири као потенцијални страх за губљењем потенцијалног добра.

Срђану Младеновићу је први пут пало на памет да је постао усамљен. Размишљао је чак и да прекине студије, али није могао да осмисли никакав бољи план за свој живот. Хватао се у коштац са првим мислима које одређују мушкарца, а не дечака. Први пут се осетио старо и мало уморно, али је то осећање приписао гужви и купохоличарској грозници. Чекао је да, као случајно, сретне своју Пољакињу.

Дође време у животу сваког дечака када се осврне и погледа на све што је урадио. Некада је то смрт неког блиског, крај једног дела школовања, залечена и никад прежаљена љубав или први посао. Тај први осврт обележава одрастање у мушкарца. Тако нешто Срђан никад није могао да изведе. Питао се шта ће од њега бити у будућности. Прошлост је била толико испуњена маштом да није могао да осети ништа друго сем носталгије. Духови старости су се ушуњали у њега И питали га за мишљење о ограничењима живота. Стао је испод дрвета. Први пут је осетио да мора да размишља укопан у месту. До сада је о свему могао да мисли током својих омиљених, дугих шетњи. До пре само неки дан био је сигуран шта и како жели, а испред њега је био јасно исцртан пут.

У његовој глави су се исцртала и отворила врата реалности, кроз које су марширали безбројни људи са својим новцем, обавезама, пословима, плановима, кредитима, летовањима, децом. Пролазећи кроз Срђанову главу, остављали су у њему трагове софистициране туге. Међу њима се осећао као лист на ветру. Почео је да се плаши да ће живети и умрети у несигурности, што га је посебно нервирало јер би са тим страхом одлепршала  концентрација. Као да су сви око њега почели да му бандитски отимају пажњу са циља. Плашио се свакога ко је уверљиво тврдио да судбина постоји. Осећао је да је један живот, тај његов, толико кратак да га можда није вредно ни живети ни трудити се око истог, поготово ако судбина заиста  постоји. Да ли би препуштеност дешавањима био прави тест за измамљивање предодређености?

Очајнички је желео да приђе неком живом бићу. Дани су пролазили, а његову собу, ум и тело је све чешће посећивала пожуда. Ноћу би га хватале чудне грознице, ватра изнутра би га пекла и држала будним. Окренуо се ка девојци која је стално седела до њега на предавањима контрапункта – Пољакињи Лени. Увек је био свестан ње, али није имао храбрости да повуче први потез. Желео је да га схвати као мушкарца, а и сам је бежао од те замисли. Да ли је баш она управо та промена која ће њега начинити бољим? Као и сви дечаци, желео је, уместо да буде мушкарац.

Што се Лене тиче, и она је пролазила кроз промену. Осећала је исто што и он, само са женске стране. Сударала се са чињеницом да више није девојчица, али ни жена. За разлику од већине студената који су користили сваку прилику да се врате кућама, она није желела да се враћа за Пољску чак ни за Божић. Слободно време је проводила са младићем, Пољаком, који је такође студирао у Бечу. Увек добро обучен, уредан са манирима, био је добро друштво. Дању је била срећна, али ноћу би испливала сва туга коју је потискивала новцем који јој је слао отац, директор банке. Срђан је искористио Пољакову одсутност да приђе Лени. Знао је да му је то једина шанса.

Када је скупио храброст, успешно је искористио гужву као изговор за случајан сусрет. Снег је почео да пада. Рекла му је да је у Пољској обичај да се пожеле жеље кад падне први снег. Збуњеном Срђану је глас задрхтао, али је успео да јој пожели да буде друкчија од свих других жена. Јединствена, своја.

Лена се насмејала и, мада није била сигурна, веровала је да је Срђан то рекао од срца. У тишини су шетали, гледајући се и црвенећи од стида. У души су били још деца. У тренуцима малодушности, мислио је, ако жели да остане са својим земљаком, остаће. Какву разлику то њему прави? Он је сам и то ће остати тако. Растали су се без речи, а пољубац у образ није био страшан. Заљубио се.

Празници су прошли и Пољак се вратио са новим речима, оделима, мислима. Иако јој је пријала пажња, толико формалисања је почело да је умара, уз његове прве притиске за удају. Једне вечери, кад су се растали, кришом је отишла у споредну улицу, наслонила се на дрво и немоћно заплакала. Отишла је Срђану право на врата. Када јој је отворио, гледао је бледо у њу. Није знао шта да мисли. Био је потпуно изненађен. Рекла је да је спремна да буде оно што јој је пожелео.

Одвео ју је на посебно место, да прославе уз вино. Недалеко од Срђановог стана, на брду, налазио се музички павиљон. Мала бина, благо издигнута, али запуштена. Трава је обгрлила стубове, а цела грађевина је осветљавана чудном рефлексијом града под њом. Ту су прострли ћебе и почели да пију. Лена би му радо пришла с леђа и загрлила га, али знала је да ће га то уплашити. Решила је да му некако стави до знања да га, пре свега, поштује.

Седео је поред ње, покушавајући да јој објасни свој осећај безначајности у великој шеми постојања. Њено присуство и пажња су га освежили, а иритираност изазвана људском површношћу је нестала. Уз њену помоћ, почео је да гледа на људе око себе са мало више поштовања, а мало мање снисходљивости. Због тога, почео је да поштује и он њу. Желео је да је воли, да она воли њега. Ухватио ју је за руку. Узвратила му је загрљајем. Срђан је покушавао свим силама да разуме какво га је то ново расположење обузело. Два необично осетљива бића су се у мраку држала једно другога, ћутали и чекали. И сами су почели да бивају окупани светлошћу града. Пољубили су се.

Нису могли да испусте једно друго из загрљаја ни у повратку. Ветар је шапутао међу дрвећем, али што су ближе прилазили граду то је магија све више нестајала. Бетон је исисавао сву чаробност људског односа, а природа тај однос подржава и богати. Ипак, било је изграђено нешто за шта су мислили да ће трајати цео живот. Поштовање је, за свега неколико сати, прерасло у љубав. Очишћени новим осећањима, два млада бића су се играла у свом новом свету. Трчећи, Лена је случајно саплела Срђана. Пришла му је и пружила руку да би му помогла да се придигне. Он никако није могао знати шта се одвија у њеној глави, али је био сигуран у то да су обоје те вечери добили оно што им је требало.

Убрзо су се узели и преселили у већи стан. Дипломирали су заједно, добили двоје деце, а Срђан је добио посао у малој приватној музичкој школи.

Тако је почела друга фаза Срђановог живота. Сачекала га је игра са новим правилима. Накратко је био врло поносан на себе у улози узорног грађанина. Редовно је читао новине и гласао. Када би се увече враћао пешке са посла, што му је била једина рекреација, покушавао је да се уклопи са пролазницима и да буде поносан и достојанствен на своју нову домовину. Једном, у трамвају, запричао се са човеком до себе. Брзо су се дотакли теме реконструкције трамвајских линија и поскупљења карте. Био је поносан што је могао да разговара о свакодневним темама.

Брак је функционисао свега неколико година. Срђан је сам ставио тачку на исти. Почео је да осећа како га мале брачне форме гуше. Жена му је постала досадна, децу је осећао као терет. Измишљао је вечерње часове ван школе, за одрасле, само да би могао да дуже сабира мисли у продуженим шетњама. Тајно је поново рентирао свој студентски собичак. Онда је добио вест да му је мајка, госпођа Младеновић, умрла. Тај догађај је Срђана из света одраслих вратио назад у свет дечака. Цело наследство је поклонио Лени и рекао јој да више не може да живи са њом. Била је љута, плакала је и претила, али је он само бледо гледао у њу и отишао својим путем.

У стварности, његову жену није било много брига. Мислила је да је Срђан полудео и почела је да га се плаши. Узела је оба сина вратила се у Пољску. Убрзо се удала за успешног агента за некретнине и пронашла своју срећу.

И тако је Срђан Младеновић остао у Бечу, међу својима. Био је срећан. Држао је онолико часова колико је морао да би опстао и нити један више од тога. Све док се нешто није догодило. Без икаквог очигледног повода, Срђан је отишао назад за Београд. Морао је са неким да разговара. Позивао је и распитивао се за све своје другаре из школе, али никога није успевао да пронађе. Као да је свако желео да заметне траг.

Једне вечери у октобру, киша је стварала баре испод светиљки, сливајући се са црног дрвећа. Опало лишће је почело да расте из бетона. Цео град је нагло успорио. Срђан је био себичан, па се таквим послом и бавио, писањем музике. Преко хиљаду композиција је уредно сложено и одштампано стајало у витрини.

Те вечери, скоро тридесет година након растанка са Леном, први пут је неко куцао на врата. На вратима је стајао његов син Ђорђе. Како га је пронашао, није могао ни да претпостави. Високих зализака и грубог изгледа, кршан, као да није био његов син. Тражио је да чује исто оно што тражи  свако напуштено дете. Одговор на ,,Зашто?”. Непун сат, скоро до поноћи су седели у тишини док се Срђан није наканио да говори. Држао је главу наслоњену на прозор.

Говорио је о Лени, Ђорђевој мајци, која га је једина посећивала кад је све пријатеље отерао. Једног дана је дошла са виолином у рукама. Само у њеној интерпретацији је све звучало као да је ту, присутно, комплетно. Загушљива соба препуна сумње би се раширила и проветрила док је она била ту. У исто време ју је желео  што ближе и што даље од себе. Била је једина особа којој је испричао све што је мислио, осећао и желео. Желео је да ћути, али није могао. Еуфорија пред разумевањем се не може зауставити. Пред сам растанак, желео је све више да је наљути, да сама оде и никад се не врати.

Срђан је погледао у Ђорђа својим дечијим, плавим очима, али када се усправио, изгледао је бар десет година старије. Киша која се сливала низ Ђорђев капут, уз једва чујне ударце капи у пропали паркет, подсећала га је да настави да говори. Глас му је уздрхтао од узбуђења.

Једне ноћи му је постала мука од толиког разумевања. Желео је да је натера да схвати зашто му је та студентска соба толико важна. Зашто је он баш у том изнајмљеном квадрату толико велики, зашто је само ту могао да ствара. Колико је сам себи био важан. Говорио јој је изнова и изнова. Одједном, све се распало. Погледала га је као да га је стварно разумела. Можда је све време и разумела, а претварала се, или игнорисала, мислећи да ће проћи, отићи, нестати. Био је бесан на ту мисао и није могао да је издржи. У исто време је желео да га разуме, али и да га не разуме. Да ли се генијалност огледа у држању и разумевању две потпуно различите мисли у глави, а да се не полуди? Ако би га разумела и схватила све тајне, он би био потопљен, заувек, у мрак својих неиспуњених очекивања. Али није знао зашто је то тако.

Ђорђе је тек тад приметио да се налазе у скученој београдској гарсоњери, која је осветљена свега једном лампом у средини собе. Срђан се сручио назад на столицу, тражио да оде и да је довољно чуо. Мислио је да ће му бити лакше кад се отвори и да ће Ђорђе нешто од њега научити, али је видео да се преварио.

Ђорђе је одмахнуо главом и тражио да се не зауставља него да исприча све до краја. Био је стрпљив, тачно онако како га је Срђан памтио из најранијег детињства. Лепо је кад се добре ствари никад не промене. Гледали су пусту улицу под собом. Отац  и син за које нико никад не би ни претпоставио да су то били. Питао је за свог другог сина, Александра, али Ђорђе није хтео да му одговори док не добије одговоре због којих је  дошао.

Дечачки глас у телу старца је наставио. Псовао ју је, говорио грубе и ужасне ствари. Наредио је да оде и никад се више не врати. Прво се правила да га не разуме. Можда је нервозан, уморан. Чак му је предложила да покушају заједно да компонују за филмове, пронађу познанства међу редитељима, продуцентима. Није помогло. Себичност је победила, црна рупа је гутала све пред собом. Викао је и ударао ногом о под. Дете, а зло. Цела зграда је одзвањала. Никад више није желео да је види, а после свега што је рекао, био је сигуран да ће се тако све и одиграти.

Срђан је издахнуо, глас му се изломио и махао је главом. Тихо и тужно је рекао да је отишла, а са њом и сви његови имагинарни пријатељи, са свим што је икад био. Ђорђе се окренуо, на кратко изашао из стана, без речи, притварајући врата, згрожен представом. Зар је могуће да му је то отац? Кад је опет улазио, могао је само да чује тихо зановетање. Изгледало је да смрт долази.

Желео је да му покаже да уме да буде фер, што Срђан као отац никад није умео. Говорио му је да је Лена свима причала да им је отац погинуо у саобраћајној несрећи. Ђорђе је изгледао онако како је Срђан себи некада давно желео да изгледа, младо, успешно, пожељно и ентузијастично. Срђану је коначно дошло у главу да је живео као кукавица.