Ђурин кутак
ЂУРИН ПРВИ РОМАН - Генијални пас Сити
11. ТИХА МУЗИКА МРЖЊЕ
На задњем спрату нашег стубишта живи породица Вилија Лозице. Родитељи и три сина. Отац и синови могу носити пушку, ниједан од њих није у Хрватској војсци. Отац, син бившег обућара, усташе стријељаног послије Другог свјетског рата, знао је шта је рат, заштитио је своје момке. Мирко и Дарко су близнаци. Мирко, очев понос, интелигенција на оца, темперамент на мајку, није показивао жељу за учењем, завршио је средњу техничку школу запослио се у Рафинерији. Дарко, тих, ненаметљив, мање способан, од оца куђен, уписао је Економски факултет у Загребу. Хрватска војска није регрутирала студенте, он је био заштићен. Најмлађи, очев љубимац, послушник Вили, му је пунио главу мржњом према Србима, завршио је средњу школу, отац га је чувао као зјеницу ока. Синови су порасли, Вилија је мучио проблем станова. Мирко се запослио, избјегао очев утицај, нашао дјевојку, одселио к њој у Томићев пут, сисачку четврт породичних кућа гдје је прије рата живјело доста Срба. Многи од њих су почетком рата растјерани, понеко убијен, њихове куће су присвојили хрватски пљачкаши. Мирко није био такав! Поштен момак, није се дао затровати мржњом према Србима, као ни Дарко. Сваки пут кад би сусрели Старог газду, пристојно су га поздрављали. Ја сам их завољела. Вили је дипломирао хемију на Технолошком факултету, радио у Рафинерији, шеф Комбинованог постројења II. Добро се понашао, раније, комунистичке власти дале су му сјајну карактеристику, завршио је школу резервних официра, постао резервни капетан ЈНА. У почетку рата се добро снашао. Усташки син, с изврсним педигреом, постао је командант Заштитног батаљона Рафинерије, обукао војну униформу, с посла је долазио војним џипом, наоружан калашњиковим парадирао је пред комшијама. Убрзо је омрзнут. Рано, у рату, дошло је до пљачке Рафинерије каква није запамћена у историји тог привредног гиганта, у свих 45 година прије рата, за вријеме комунистичке власти. Услиједиле су смјене с руководећих радних мјеста. Казне и судски прогон погодиле су и Вилија, свукли су му униформу, узели џип и оружје, скинули га с положаја команданта батаљона. Ортаци у крађи били су му угледне политичке личности Сиска, припадници странке на власти. Да се не би компромитовала странка у очима народа, обустављено је судско гоњење, све је заташкано. Вилију нису враћени ни командно мјесто ни оружје, никакве погодности које је имао. Његов захтјев да му признају чин капетана из комунистичког периода, нове власти су оцијениле да га не заслужује. Прије рата Стари газда и Вили су били у добрим односима. Помагали су један другом, особито у градњи викендица. Вилију је увијек мањкало новаца, бјежао је с посла и израђивао корита за шурење свиња и електричне ражњеве. Стари газда је куповао алат за обављање разних послова, посуђивао га је Вилију. Дао му је кључ од наше гараже да се може служити алатом кад му затреба, јер је Газда често био на нашем имању. Гараже су нам једна до друге, у подрумском дијелу куће. Вили је уживао повјерење Старог газде. Пријатељство је нагло прекинуто. Вили је немилосрдно користио газдин алат, свој није набављао. Превршио је сваку мјеру. Све би му газда опростио да није осјетио да је Вили крадљивац, инжењер па лопов! Није се могло прећи преко тога. Газда је градио аутоприколицу. Требали су му неки дјелови са фијата 1300. У петак, идући с посла, свратио је на отпад и видио да су Роми довезли један такав стари аутомобил, није било мјеста у ограђеном простору, истоварили су га испод јаблана крај капије. Трговина се затварала. Газда је одлучио да сутрадан, у суботу, порани и, заједно с Младим газдом, скине потребне му дјелове прије него што то учини неко други. Кад су били већ при крају посла дошао је Вили. - Требаш ли точкове? – упитао је. - Не! – одговорио је Газда. Вили је зачас поскидао точкове, убацио их у пртљажник кола и одмаглио. Није их платио! Газди је било врло неугодно. Људи ће мислити да је он украо точкове. То је покварило њихове односе. Газда се потпуно удаљио од Вилија. Рекао му је да је изгубио кључ од гараже, промијенио је браву и Вилију није дао нови кључ. Сада је Вили морао куповати алат. Рат је донио мојим газдама многе невоље. Вили се осилио. Настојао их је истјерати из стана, и удомити, скућити свог сина љубимца. Иако је моја Газдарица Хрватица, тако се изјашњава и Млади газда, то није помагало, Рудолф је на нашем поштанском сандучићу чавлом угребао ријеч „четник“. Други станари, Хрвати и Срби, још више су завољели нас, а Вилија замрзили. Рудолф је по памети копија свога оца, једино је остао ниског раста као мајка. Оба према мојим газдама на ружан начин изражавају мржњу, пљују по вратима нашег стана и гараже, по колима и поштанском снадучићу. Ја осјећам ту мржњу, узвраћам им истом мјером. Знам када они силазе низ степенице или се пењу, режањем упозоравам газде. Видим кроз зид њихове фигуре када пљују на врата. Добро разликујем музику њихових корака, тиху, притајену, тишу од нормалног хода осталих станара. Као да се прикрадају! Да му не би пљували са балкона по колима Стари газда их је, кад је дошао с посла, паркирао пред гаражом, удаљио их од куће, предњим точковима изашао на тротоар, заузео га до половине, другу половину је оставио слободну за пјешаке. Стигао је и Вили с посла. Кад је Вили излазио из кола, Томо Николић се пењао уз вањске степенице на сусједном стубишту. - Томо, Томо, видиш ли ово? Некад су нам на путеве постављали балване, а сада постављају кола – док је обилазио кола дозивао је Вили Тому. Томо је окренуо главу од Вилија, није рекао ни ријечи, продужио је у кућу. Други станари су изашли на балконе, нико од њих није дао Вилију подршку, он је сматрао да је ћутање знак одобравања, па је продужио малтретирати газде. У суботу смо се Старији газда и ја вратили са имања. Врата Лозичине гараже била су широм отворена, видјела сам да је он у њој, још у колима почела сам бијесно лајати, жељела сам га растргати. Газда ме је смиривао, мој бијес је био страшан, нисам се могла суздржати. Газда ми је закачио ланац за огрлицу, пустио ме да изађем, завезао ме за куку на колима. Наставила сам бијесно лајати, тргала се, жељна да јурнем у Вилијеву гаражу, да га зграбим за грло, нисам се могла смирити, живци су ми радили, сасвим су отањили. Одједном је Вили са дугачким колцем изјурио из гараже, жељан да се обрачуна са мном. Дојадила сам му, припремио се за такав обрачун, одлучан да ја и он доведемо своју причу до краја. - Такни је само ако имаш храбрости, сунце ти жарко! Видјећеш што ће ти се догодити – повикао је газда страшним гласом какав никада нисам чула од њега. Газда је био голорук, видјела сам да и он може постати звијер. Одједном се Вили скаменио. Стао је шокиран гњевом и храброшћу Старог газде. Један тренутак није смио ни да се помакне према мени, ни да се врати у гаражу. Сусједи су истрчали на балконе да виде обрачун. Уплашени Вили, да се склони сусједима с очију, коначно прође иза мене, чешући леђима зид да га не могу дохватити. Са коцем, осрамоћен, оде у подрум да га тамо спреми, више му неће требати, неће га смјети употријебити. Тад сам осјетила колико је храбар мој Газда, с њим се не треба играти! - Вили, не изазивај врага, имаш три сина, не знаш који од њих може платити твој гријех! – рекла му је сусједа Ружица, која га је једина како-тако подносила. Вили је постао много опрезнији, избјегавао је отворене сукобе, наставио је пљувати по вратима стана и гараже, поштанском сандучићу и колима. Није се могао суздржати, гризла га је тиха музика мржње, била је јача од њега, још теже му је било кад је почео осјећати да се неће дочепати жељеног стана. |
¤
12. МРАК У ДУШИ
Није ми јасно зашто Газдарица и Млади газда не воле да Стари газда ради с њима на пијаци. Сложен је то проблем, није за псећу главу да размишља о томе. Знам да га они воле и он воли њих, свеједно, након што изнесу робу на сто, они му кажу: - Хајде ти сада кући, најбоље је да си тамо. Данас је Млади газда рекао оцу: - Видиш ли оног високог црнокосог човјека, што пред Насиним локалом сам стоји уз повишени округли столић? - Да! Видим, што је с њим? – упитао је Стари газда. - Сјећаш се оне четворке, која је у Загребу убила инжењера Лалића? Пред три мјесеца им је било суђење, помиловани су уз услов да иду на фронт. Он је јуче побјегао са фронта. Најбоље је да одеш кући, није добро да си ту на плацу док он испија чашу за чашом жестоко пића. - Знаш ли како се зове? - Кемал Хармак, радио је као радник на Комбинованом постројењу 5, када је Лалић тамо био шеф. - Мора да му се гадно замјерио када су га убили. - Ја сам добро познавао Лалића, био је простодушан, добар човјек, могао му се замјерити само јер је волио причати вицеве, углавном на рачун Босанаца. - Кемал је Босанац, можда су вицеви дошли Лалићу главе - рекао је син. - Лако може бити. Не познам Кемала, чини ми се да данас превише пије, не изгледа ми сасвим нормалан, лице му је градоносни ноблак, у души му је мрак, такви људи су блиски злочину - рече Стари газда. - Најбоље је да идеш кући кад је он ту, не знаш што се убици мота у глави. У жамору многих гласова тешко разазнајем говор својих газда. Овај разговор сам добро чула, урезао ми се у сјећање, иако је Тржница удаљена сто педесет метара. Много је трговаца. Купци врло рано почињу долазити и куповати робу: банане, крушке, јабуке, салату, парадајз, порилук, грах, крумпир, купус, кељ, цвјетачу, бог те пита што све не једу ти људи. Тешко је било чути моје газде када разговарају на Тржници, много гласова стварало ми је метеж у глави све док нисам могла обрисати све оне неважне гласове мени непознатих људи који се смију, поздрављају, говоре свакакве глупости. Убрзо сам успјела да све неважне шумове и гласове занемарим, као да их и нема, почела сам све јасније разазнавати говор својих газда, тутњаву воза и његову сирену. Могла сам савршено чути само оно што мене занима. Усредсређена на мени значајне гласове и шумове, чујем своје газде, њихов смијех, говор, сад озбиљан, сад шаљив, као да су поред мене, у стану. Вид ми се изоштрио, сад видим Тржницу, све столове, на доњем и горњем платоу, крцате воћем и поврћем, вијенце банана на разапетој жици изнад столова. Видим меснице, трговине хљебом, новинама, мали бар у којем послује Албанац Сони, младу лијепу конобарицу која се стално смијеши и брзо доноси кафу трговцима. Могу издвојити само сто својих газда, видјети само њега и њих, могу пратити само њих као да сам на Тржници заједно с њима. Видим Старог газду када се на повратку враћа кући, видим га кад застане, сусретне се с неким мени непознатим човјеком или женом, поздрави се и кратко поприча с њима. Данас је Стари газда дошао кући без задржавања, одмах се прихватио усисивача. Стан је велик, усисавање траје дуго. О усисивачу не знам ништа, радознала сам, желим све сазнати, мотам се око Газде и усисивача, сметам, гурам свугдје своју њушку. Принијела сам нос тик уз четку, какв је то шум, што се дешава између четке и тепиха? - Видиш, гаде један, ово су твоје проклете длаке, никако да их покупим, а ти их остављаш куд год стигнеш, задајеш ми велики посао, да није тих длака ја бих стан усисао десет пута брже! Научила сам на гунђања, не обазирем се на њих, гледам своја посла, желим одгонетнути тајну усисивача, приљубила сам нос уз четку, покушавам га гурнути испод ње, борим се да све разумијем. Хоћу бити човјек, његов је живот занимљивији, богатији, разноврснији. Хоћу помоћи око усисавања! Дојадило ми је то стално нервозно жвргољење због мојих длака. Газда не разумије, оне више нису моје, одбацила сам их! Лежим на трбуху, осјећам како око четке и мог носа струји ваздух, видим да и моје длаке одлазе негдје испод четке, нестају, још ми ништа није јасно, што се то догађа? Нагло ми је Газда све објаснио, дојадило му је радознало сметало, одлучио је одржати ми лекцију. Сагнуо се, скинуо четку са цијеви усисивача, четка је умрла, примирила се, постала нечујна, у цијеви усисивача је загрмило, благо пригушено шиштање четке претворило се у снажну грмљавину цијеви. Насмијала сам се неочекиваној промјени, ненадано брзо сам доживјела мали, шаљиви шок, Газда је пажљиво, да ме не озлиједи, принио врх цијеви мојој лијевој предњој шапи, ваздух који бучно, журно сукља у цијев, повукао је моју шапу, ја сам, јесам ли – нисам ли знала што ће се догодити, муњевито завукла шапу испод трбуха, сакрила је. Прихватила сам Газдину шалу и надмудривање с њим, које је већ прерасло у моју малу страст. Газда је одлучио научити ме памети, принио је цијев усисивача мојој десној предњој шапи, ја сам већ знала да ће он то учинити, хитро, прије него је снажна струја ваздуха могла повући моју шапу, смијући се, смотала сам све четири шапе испод трбуха. Уживала сам, надмудрила сам Газду! - 'ајде сад! Како ћеш до мојих шапа? Ниси ти најпаметнији на свијету! Газда се насмијао, мене је испунило задовољство као и њега што сам тако досјетљива. Он је био обрадован због моје промоћурности. Ја више нисам гурала нос под четку, сад ми је било сасвим јасно шта се догађа, одгонетнула сам тајну усисивача, Газда ми је све објаснио на практичан начин. Страх је страх, не могу му се одупријети. Бојим се свега што не могу објаснити, што ме подсјећа на пасје бомбице, на оног пијаног војника што их је бацао у локалу кад сам као штене, ишла с Младим газдом да попије пиво. Увијек проклињем тај дан и пиво, замрзила сам пивску боцу, мирис пива и људе који га пију. Од тада се у мене увукао паничан страх од грмљавине и громова. Дошло је до велике промјене у мом животу. Након страшног мучења са мојим купањем и мог силног отпора, газде су одустале да ме купају у кади, потражиле су ново рјешење, купили су четку и чешаљ! Боже мој, колико су чешљањем скидали длаке с мог тијела. – Могла би се веста исплести од ове кудјеље! – рекао је Стари газда, када је видио гомилу длаке. – И још каква.
Од броја 14 часопис Суштине поетике ће у наставцима својим читаоцима представити Ђурин први роман. |
Дуго, дуго, све до старости, до своје седамдесет пете
године, Ђуро Маричић је писао песме за децу и одрасле, путописе, есеје,
афоризме. А онда као да се помало заситио тих кратких форми, одлучио је да
покуша написати свој први роман. И за мање од годину дана родио се Генијални
пас Сити. Критичари и читаоци кажу, сјајан роман.
