Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________12_




Догађај
Промоција збирке песама Мјесечева Енее Хотић






   Припремила: Јелена Глишић




Древно предање каже да је Вилински коњиц симбол просперитета, среће, снаге, промјене, мудрости, мира, хармоније и чистоће. Постоји вјеровање да када угледате вилинске коњице у природи да то доноси срећу, али и да је вријеме за промјене које могу да вас усмјере на прави пут што и јесте права срећа, наћи свој властити друм испресијецан сусретима са драгим људима. Ових дана, док смо припремали књигу поезије наше Енее имали смо прилику да их видимо у великом броју. Сви смо осјећали да то није случајно, као да су и вилини коњици знали да су у облику вилинских пјесама расути по страницама књиге коју вам вечерас са поносом представљамо. Како ауторка каже, те Вилинске пјесме су луч њене душе кроз књигу. Не преостаје нам ништа друго него да вас препустимо Енеиним пјесмама, посутим вилинским прахом њене душе. „Да би израсла крила, треба пожељети лет“, каже Енеа у једној својој цртици, а ми одговрно тврдимо да је она тај лет пожељела још одавно. Па, драги наши гости, срећно вам ово путовање кроз лирску причу о Животу. Енеину причу.

Oвим ријечима, које је изговорио бањалучки пјесник за дјецу, Вид Вицко Вукелић, 19. 06. 2015. године у 19 часова у бањалучком Културном центру Бански двор почела промоција књиге Мјесечева пјесникиње Енее Хотић.

Енеа Хотић је рођена деветог маја у Бањалуци гдје завршава основну школу, похађа Музичку школу и Гимназију те Педагошку академију и Филолошки факултет – Одсјек за српски језик и књижевност. Живи и ради у Бањалуци. Мајка је сина Алексе  што сматра најбитнијим податком у својој биографији. По занимању је професорица српског језика и књижевности.

Дуги низ година запослена је у Основној школи „Иво Андрић“ у родном граду. Била је ментор Мултимедијалне секције „Ђачки студио“  којој је уручена  Награда града Бањалука младима 20о7. године за посебан допринос развоју културе.  Ментор је Драмског студија „Плава звезда“ са којим осваја бројне награде и афирмише иновације на пољу умјетности и образовања у оквиру Међународног сајма иновација „Иност младих“. Радила је као стручни сарадник на Радио-телевизији Републике Српске и уређивала емисију „Свијет књиге“ у оквиру серијала „Школа – јуче, данас, сутра“, сарађивала је са Филолошким факултетом у Бањалуци кроз практична вјежбања за студенте језичких одсјека на предмету Методика наставе српског језика и књижевности.

Један је од оснивача Поетског круга „Стиховница“, умјетничког круга који веома активно ради на афирмацији поезије кроз организацију културних дешавања у Бањалуци (промоције књига, традиционална манифестација „Бањалуци с љубављу“ и манифестација поводом обиљежавања Свјетског дана поезије). Поетски круг  „Стиховница“ је њено уточиште од сивила свакодневног живота.

Пише пјесме, лирску прозу (трагови времена) и цртице из живота. Пјесме су јој објављиване у више међународних збирки у Загребу, Београду и Бечу (Издавачка кућа „Арте“, Култура Снова, Словословље). На интернетском балканском такмичењу у поезији „Мили дуели“ у организацији групе „Поезија Године“ освојила је прво мјесто 2013. године.  Сарађује са часописом за књижевност „Суштина поетике“ у којем објављује критичке приказе и есеје из књижевности те уређује рубрику „Енеини дамари“. Истиче да је рад са дјецом највише испуњава.

Идеја о објављивању књиге постојала је одавно, али како писање није ствар одлуке, него личног афинитета, Енеа је писала не размишљајући о томе кад ће књига осванути. Није хтјела да објави књигу ради књиге, него ради пјесме. Након гостовања на многим књижевним сусретима, објављивања пјесама у међународним зборницима и разних других активности, дошао је тренутак да и њена књига коначно почне свој живот. Највише су је подстицали пријатељи из поетског круга „Стиховница“, али и многи други. „Мјесечевом“ је заокружила и један професионални период будући да је професорица матерњег језика, али и један лични, који се односи на њену породицу, њен живот и рад у Бањалуци, али на њој својствен начин – кроз лирске записе.

















"Ми смо сањале исти испод срца сан."
(Енеа и њена сестра Тимеа за клавиром)

Промоција је била активност коју је Енеа припремла упоредо са припремањем књиге. У препуној сали Банског двора тражило се мјесто више, а њено посебно вече увеличали су многи – од уважених књижевника до породице, пријатеља и радних колега. Њени пријатељи из поетског круга „Стиховница“ – Вид Вукелић, Дарко Томић и Слободан Боцо Бајић; пријатељица Дијана Богдановић – задужена за казивање стихова; пријатељице и лекторке збирке, Милена Шкрбић и Драгана Требовац; сестра Тимеа Хотић и пријатељица Маја Татић у музичком дијелу програма; колегинице које су превеле њене пјесме на стране језике; њени ученици без којих ни у једном тренутку не функционише, а који су заједно рецитовали Енеину Скочи-пјесму; Миле Качавенда, Енеин бивши  ученик и студент информатичког факултета, који је заједно с њом осмишљаво изглед књиге до посљедњег детаља; и наравно, рецензети Миладин Берић, Анђелко Заблаћански и Слободан Бошковић - на један стручан, али њежан и пјеснички топао начин, представили су сјај Енеине душе, мудрост самоће и вриједност постојања кроз њене стихове.


¤



Ја дишем једва чујно да не реметим слике у глави, не спавам, јер хоћу да сањам јавом још све оно од синоћ. Топло ми је у загрљају свих људи који су били синоћ, али и оних који су директно или индиректно (Анђелко) учествовали у промоцији, својеврсном перформансу и надасве школском часу на тему - како у срцу једног града направити промоцију достојну стихова ма чије књиге. (Енеа)


Читаоцима часописа Суштина поетике предста-вићемо изводе из све три рецензије. О искрама њене душе рекли су:

  • Миладин Берић, књижевник и директор Књижевне заједнице „Васо Пелагић“:

*   *   *

Може се рећи да је поезија Енее Хотић у правом смислу аутобиографска, али она врста која није упала у замку да буде лична и да само ауторки представља задовољство. Стога би оном ко не урони дубоко у ове стихове само наслови пјесмама Ја или О мени могли дјеловати ограничавајуће, али управо стихови ових пјесама у неком чудном смислу не суде о догађајима већ о неким треперењима душе, о капљицама које се спуштају низ каскаде срца, о ономе што се дешава изван видљивог и јасног а дио је нас, можда већи и значајнији од оног јасно изложеног.  У стварности то треперење већ у неку руку представља поезију у неком „сировом“ облику и ту иницијалну поезију малтене сви носимо у себи, а да би она постала она стварна, исконска, потребно је пјесничко длијето које мора дубоко да засијеца и да умјетнички обликује. Тек онда добијамо пјесму која може понијети тежину ријечи пјесма. Енеа Хотић гради свој пјеснички свијет који је стрпљиво клесан и који је превазишао потенцијалне слабости прве или првих књига.  Наравно, пјеснички свијет који гради Енеа Хотић с времена на вријеме подсјећа на неке друге одавно признате пјеснике и њихове свјетове што не оптерећује ову поезију већ само говори о утицајима који су на нашу пјесникињу они имали. Међутим, поетска Енеа и упркос томе дјелује свјеже и оригинално, бар у мјери колико је то могуће у овом времену. И у овом простору.

*   *   *
  • Слободан Бошковић, књижевник:

Ријетко који пјесник, већ дуже вријеме, својом првом књигом да је успио обиљежити судбину интиме и осаме, њежне, а ипак пркосне индивидуе, као што је то учинила Енеа Хотић. Енеина поезија продире на лаган и најњежнији начин у поноре душе, ондје струји, тече бистро кроз таме бестјелесности, бројним потоцима и ријекама, само њој знаним просторима њеног униврзума. Као да је у властитој осами усред Васељене…


  • Анђелко Заблаћански, главни уредник књижевног чсописа „Суштина поетике“:


*   *   *

Песме Енее Хотић су најчешче љубавне и то бих посебно желео да истакнем, јер je у новије време просто наметнут став je да љубав, или бар они најтананији дамари у нама, превазиђенa као мотив у песничком стваралаштву. Међутим, ако се осврнемо у прошлост схватићемо да су најбројније љубавне песме које су преживеле у свим временима. Песникиња Хотић своја љубавна усхићења или разочарања, свеједно, врло вешто смешта у стихове који су прецизни и концизни. Њена рима није класична већ случајна и то њеним песмама даје посебну црту. Читајући њену поезију читалац неће никад упасти у замку да се над неким стихом упита: „Да ли сам ово добро разумео?“, јер сваки стих, свака песма не могу се тумачити, већ једноставно доживети. Понекад толико сликовито да вам се може учинити да сте баш ви са њом на обали реке и да: 

Без музике танго играли смо ми, 

кулисама врба заклоњени, 

Покретна трака ријеке, 

мјерила је све спретније нам кораке. 

(из песме Танго

Поезија Енее Хотић је модерна, али никако само и једино ради помодарстава, јер у свим њеним песмама осећа се и дах традиције и то посебно желим да похвалим. Поезија јесте уметност свих уметности и, како је написао Буковски у једној песми, „није то за сваког, било да их пише, или чак и да их чита“, али није ни тривијалност или херметичност разумљива само песнику (ако је и њему), а песникиња Хотић је избегла све те замке савремене поезије, а при томе остајући на поетском путу. Зато сам убеђен да ће њена збирка Мјесечева допрети до читалаца који воле истинску поезију, читалаца који знају да препознају праве вредности.


*   *   *


Енеа је ово поетско вече, њено вече, завршила захваливши се свима који су на било који начин дали подршку њеном раду и стварању и самим тим допринијели да књига настане. Услиједила је додјела захвалница, потписивање књига и наставак пријатног дружења уз коктел.

Мјесечева - моја припадност усамљеном небеском витезу што симболизује све оно што желим да досегнем – сјај душе, мудрост самоће и вриједност постојања. (Енеа)


ШТО НИСАМ

Што нисам ја нека
Ана на станици
мокрогорској, па да
чекајући воз огрнута
снијегом,
угледам Тебе крај себе.

И пахуљице што би падале
и оне би се са мном надале
Теби… од радости се топиле
као ја, сада, при помисли
шта би било кад би… али неће бити.
Срце ће Те стално крити
и тихо жалити што нисам ја та
нека Ана на станици мокрогорској
огрнута Тобом,
као сама собом.

¤

ЧТО ЕСЛИ


Что, если я некая Анна
На станции Мокрогорской
В ожидании поезда
Окутана снегом,
Вижу Тебя рядом с собой.

И снежинки, которые падали,
Которые были со мною в надежде
Тебя, от радости плавились,
Как и я, сейчас, при мысли
Что было бы если бы... но не было.
А сердце постоянно лицемерит
И тихо жалится, что не я та
Самая Анна на станции Мокрогорской
Окутанная Тобой
Словно сама собой.


На руски превела Маријана Соломко