Колико смо узвишени над другима и имамо ли потребу да тај осјећај у себи развијамо? У духу вјере, а сви су вјерујући, сви вјерују у некога, у нешто и то све нас води кроз живот, не би требало. Ова питања су се наметнула још у вријеме кад се читала лектира Гуливерова путовања. Из перспективе дјетета то је била чудесна књига која говори о човјеку који доспијева у земљу Лилипутанаца и неке друге земље, али најупечатљивији утисак оставља начин на који се Гуливер понаша у ситуацијама које нису нимало једноставне и како савладава препреке на које наилази.

Увријежено је мишљење да се ради о  роману за дјецу и да суштина јесу измаштани ликови, нестварни догађаји, но, како одрастамо, тако схватамо да то баш и није тако. Није ли то метафора ситуације које је доживио и сам Гуливер. Тако читалац - основац који чита књигу  у најмању руку бива зачуђен над прочитаним покушавајући одговорити захтјевима савремене анализе школске леkтире: да уочи дијелове у књизи, разврста ликове и догађаје и да у свему томе пронађе метафорично значење, то јест, да ли ова књига има везе са његовим животом. Тежак задатак, зар не?

Међутим, како одрастамо, из позиције Гуливера који одозго гледа на „мали“ свијет око себе, распознајемо суштинска значења овог дјела.

Џонатан Свифт је рођен у Даблину средином седамнаестог вијека у сиромашној породици. Зна се да је написао и неке контроверзне текстове о свештенству у Енглеској, па због тога није био омиљен у тим круговима, међутим, био је омиљен од стране своје читалачке публике и веома читан писац.

Гуливерова путовања је књига која у себи крије доста описа замишљених мјеста, описе ликова као и пишчево виђење стања у Енглеској у доба кад је он живио и радио (крај седамнаестог вијека). Ово посљедње је вјешто увијено у алегорију, тако да је то цијелом роману дало једну ноту у којој се од читалаца (мисли се на оне старије) тражи да откривају  оно скривено између редова.

Кад се посматра сам сиже дјела, види се да је обрађена судбина Гуливера, морепловца, који се суочава са не баш уобичајеном ситуацијом. Наиме, Гуливер доживљава бродолом и осване на непознатом острву. Ту започиње његова пустоловина која се манифестује низом догађаја у којима се он сам декларише као особа са свим својим манама или врлинама, дакле, читаоцима је остављено простора да сами изводе закључке, да подржавају или не његове поступке.

Из Свифтове биографије се зна да се у неколико наврата бавио и политиком. Своје политичке ставове и критику енглеског друштва исказао је кроз ову књигу.

Критичари се слажу у једноме, да дјело представља оквир за критику енглеског друштва с краја седамаестог вијека. С обзиром да је дјело било веома напредно у вријеме кад настаје, то му је обезбиједило читаност и за касније. Сама прича је веома једноставна, али саме конотације које изазива усложњавају ово дјело. Дакле, све почиње на сеоском имању на којем се као пето дијете у породици рађа Гуливер. Одлази на Кембриџ са четрнаест година и тамо се школује. Дјечак је био веома заинтересован за истраживања тако да сав новац који му отац шаље троши да би се што више бавио науком. Ово је добра порука у школском добу, када дјеца лагано губе интерес за учењем и усавршавањем, те је свака идентификација са главним ликом  веома пожељна. Основне људске вриједности су оно што Свифт његује у свом дјелу, свјесно или несвјесно, мање је важно.

Веома пластично су описани ликови у роману као и грађевине и градови. Гуливер након бродолома доспијева на острво и сад писац очима Гуливера даје описе Лилипутанаца: “Врло су мајушни високи око шест палаца, а биљке и друге ствари нису им пуно више од људи“.

Свифт је дао прилично детаљне описе главног града Лилипута, улица, грађевина, до те мјере вјерно да се у једном моменту може повјеровати да земље у којима је боравио Гуливер стварно постоје. Човјеков страх од непознатог, био он Лилипутанац или Гуливер или џин, је увијек исти. И једни и други су се бојали док нису схватили да су слични. Гуливер је помагао Лилипутанцима у неколико наврата.  Међутим захтјеви краља су бивали све већи, па се Гуливер  одлучује да побјегне  код Блефусконаца одакле је убрзо отишао кући. Иако је хтио помоћи Лилипутанцима, није пристао да се умијеша у унутрашње ствари између држава.

Кроз лик Гуливера проговара писац који шаље недвосмислену поруку да слобода нема цијену и да пристајање на нешто што се коси са основним принципима које свако од нас искуствено гради, представља кршење усаглашености са самим собом, дакле ово је универзална порука за сваког од нас.

¤

Гуливер је послије заробљеништва у Лилипуту морао потписати уговор који га обавезује на одређена правила којих се мора придржавати и они га чак и ослобађају. Иако им помаже у борби са Блефусконцима, спашава их од пожара, они му желе ископати очи на саму помисао о његовој непослушности и он бјежи, не желећи да се покори.

Гуливер бива у позицији да и сам буде мали у односу на дивове у земљи дивова, дакле, Свифт га ставља у сличан положај у којем су у односу на њега били људи патуљци. Гуливер је чак у једном моменту осјетио и страх од малих људи иако је био физички надмоћнији. Све су ово мотиви о којима се да размишљати.

Колико смо заиста мали или велики у свијету који нас окружује? Да ли смо спремни да слиједимо своје снове као што је то, рецимо, радио Гуливер па по цијену бродолома и низ непредвиђених ситуација? Да ли  такви непредвидиви догађаји изоштравају мисли и наводе нас да  сами размишљамо о могућностима? И на крају нисмо ли сви у овом свијету помало Гуливери над некима у одређеним ситуацијама (мислим на физичку величину као метафору надмоћности која се, хтјели ми то признати или не, јави у сваком од нас)? Да ли је уопште физичка предиспозиција мјерило нечега? Јер не треба заборавити да се и велики Гуливер уплашио малих Лилипутанаца,  дакле уплашили су га поступци тих малих људи.

Књига је пуна преокрета, дакле држи пажњу све вријеме, али се њена вриједност не огледа у обичној причи о диву Гуливеру и патуљцима Лилипутанцима. Због ширих питања која се намећу, она има своју непресушну вриједност и свако може на свој начин да тумачи догађаје, ликове и поступке самог Гуливера.

Гуливер је општељудска метафора трагања човека за чудима, узбуђењима, немогућим. Примјер како зависно од мјеста и времена можемо бити дивови или мали људи, савезници или непријатељи, у служби или на задовољство... Роман је неисцрпно фантастичан и то не због нестварних догађаја и ситуација, него због могућности за размишљање које оставља. Свифт је, као што се зна, био сатиричар који је зналачки преко дешавања у овој књизи критиковао енглеско друштво с краја седамнаестог вијека. Та могућност откривања и читања између редова је привлачила читалачку публику у то вријеме.

Каже се да један писац умире онда када се о његовом дјелу више не говори. Ако је судити по томе, Свифт ће још дуго интригирати читаоце широм свијета. Поставља се питање да ли се ова књига треба читати у неком зрелијем добу? Одговор би био да је сигурно пожељно то учинити, ако се за то има интереса и потребе - вратити се Гуливеру и касније кад су  тумачења у складу са пређеним животним путем, дакле било би сулудо да ученици у дјелу виде сва она филозофска већ наведена питања, мада све зависи од личних афинитета.

Вриједност ове приче је у томе што се може урадити идентификација са главним ликом и проживјети све оне чудне и нестварне ситуације које су му се дешавале. Наравно да у свему томе треба маштати, а то управо дјеца и умију. Њиховом узрасту је и примјерено да са Гуливером проживе све његове авантуре и насмију се док читају књигу.

Скривена питања иза приче о Гуливеру јесу оно што је самом дјелу осигурало дуговјечност. Гуливер подсјећа на основну људску тежњу да се кроз испуњење својих афинитета и донекле жеља, остварује исконска човјекова потреба за слободом, личном слободом која нема цијену. Он представља бастион исконске слободе и храбрости. Међутим, наравно да о свему промишља и не да се ухватити у замке  малих људи, јер дубоко у себи зна да га један корак дијели од тога да постане њихов роб.

Колико смо сви спремни да се одупиремо утицају других, да се отргнемо од наше  зависности од њих јер подсвјесно знамо да то не морамо бити? Све су то питања која се намећу. Па чак само формулисана без брзих одговора остају као Андрићеви знакови поред пута да их слиједимо и како живот пролази да им се враћамо, тражимо одговоре, наравно не по сваку цијену.

---