Час анатомије Данила Киша, јесте теоријско-критичка, али и полемичка књига; то је књига о питањима интертекстуалности и цитатности; књига која се може читати и као ауторска одбрана Гробнице за Бориса Давидовича. Киш је оптужен од стране Драгана М. Јеремића, Бранимира Шћепановића, новинара „скандалозних рубрика“, да је Гробницу за Б. Д. преписао, да је „имитатор“, да преузима „комплетне целине признатих писаца“, пише искључиво о Јеврејима – побуњеницима, да „злоупотребљава“ аутентичност, преписује из туђих дела, затим, да је његова књига „огрлица од туђих перли“... И сада, по Шћепановићу, треба довести у питање, наравно, све што је аутор Данило Киш написао, јер - ко зна, „можда је све своје књиге однекуд преписао“. С друге стране, Драган М. Јеремић, као члан жирија Андрићеве награде, као „паракуварица у свакој књижевној кухињи“, сматра да књига Гробница за Б. Д. треба да се „скине“ са листе кандидата, и то из виших „моралних разлога“.

У Часу анатомије налази се једно важно место на којем је описан пишчев однос према поједином типу романа, према теорији романа. Његови противници су оспоравали оригиналност Гробнице за Б. Д., користећи се теоријом утицаја. Киш, међутим, не пориче, већ признаје утицаје, и то не једног писца. Он говори о суми утицаја. Један од књижевних погледа, које Киш истиче, јесте диференцијално осећање у односу на дела о чијем се утицају говори. Киш се тако пита, да ли је у оквиру једне суме утицаја, успео да створи то диференцијално осећање, другим речима: „Колико сам, у оквирима утицаја тзв. nouveau романа, на пример, успео да створим своје сопствено аутентично дело (када је реч о Пешчанику) и колико сам, полазећи од једне књижевне теорије (новог романа), успео да створим један аутентичан романескни свет који је полемички и пародијски у односу на поменути узор и, по мом скромном уверењу, бар у случају новога романа, и супериорнији“? Данило Киш говори и о уметничком делу: „Не само пародија, већ уопште свако уметничко дело ствара се као паралела и противтежа некаквом обрасцу. Нова форма се јавља не ради тога да изрази нову садржину, него да замени стару форму, која је већ изгубила своја уметничка својства“. У Часу анатомије, Киш наглашава и сродност између Пешчаника и Гробнице за Б. Д., истичући да се она огледа, пре свега, у „документарном приступу“. Своје јунаке, Е. С.-а и Бориса Давидовича, види као снажне индивидуе уроњене у „матицу историјских збивања“. Обојица су индивидуални побуњеници: Е. С. као јоги, јер „тежиште своје побуне ставља на метафизички план“, а Борис Давидович као комесар, као homo politicus, као полуга историјских збивања. Киш подвлачи да он пише као „песник“, односно да се бави „искључиво својим сопственим опсесивним темама, у некој врсти песничког заноса“; темама и проблемима које га „опседају интимно, што ће рећи интелектуално и морално или у некој симбиози интелектуалног и моралног“. Тиме он објашњава краткоћу својих дела, и по његовој процени, релативно скроман обим сопственог опуса. И Гробница за Б. Д. је „последица једне опсесивне теме“: „бити савремеником двају система опресије, двеју крвавих историјских збиља, двају система логора уништења душе и тела а да се при томе у мојим књигама појављује само један од њих (фашизам), док се други (стаљинизам) превиђа по систему психолошке слепе мрље – та опсесивна интелектуална идеја, та морална и моралистичка мора притискала ме је у последње време таквом силином да сам морао да прибегнем том 'пуштању лирске крви' на жили – куцавици“. Киш нас подсећа на то како је Борхес говорио да „књига која не садржи своју противкњигу сматра се непотребном“, тако да је Гробница за Б. Д. истовремено и противкњига Борхесовим. Када говори о навођењу извора, он се позива на Борхеса. Наводећи своје изворе, Борхес „мистифицира и пародира“, и ти извори добијају функцију поређења или метафоре. Писац се јавља „као збир свих искустава, емотивних и интелектуалних“, при чему је нужно и искуство литературе. „Стварност прочитаних књига“, дакле, улази у овакву литературу „свесно и нужно“, као „summa емпиријског сазнања о свету коју писац стиче лектиром: одатле код Борхеса његова библиографија-метафора“.

Оно што је Киша привукло Борхесу, јесте та техничка иновација употребе цитата, докумената, која омогућава сажимање грађе до максимума. Документ је сигуран начин за постизање „уверљивости и истинитости“, а циљ литературе је да увери читаоца у истинитост онога што приповеда. Говорећи о томе како писци користе цитате, „монтажу“, документе и грађу, Киш наводи и Андрићев пример, позивајући се на дело Митхада Шамића посвећено истраживању историјских извора, избору грађе и документарне подлоге Травничке хронике. Андрић „из једног извора узима чињеницу или идеју, из другог карактеристичну реч, реченицу, причу, и свим тим позајмицама прошара свој текст“, што Киш оцењује као поступак аналоган оном који је примењен у Гробници за Б. Д. Киш наводи места у Гробници за Б. Д., на којима се позива на изјаве сведока, на изворе, наводи реченице у којима се види да је нагласио да се истинитост приче заснива на „писаним“ сведочанствима. Истиче и то да је јеврејство ту само ефекат онеобичавања. Један од важних књижевних погледа јесте и Кишово схватање традиције. У Часу анатомије ти погледи на традицију су изложени, па се може говорити о једној систематичној поетици традиције. Тако је традиција постала једно од чворишних места Кишових књижевних погледа. Појам традиције проблематизује у трећем поглављу „Против опскурантизма или скалпел критичке свести“. Ту је изложио сопствено схватање традиције. Медведева ће изоставити из сопственог списка писаца које је означио као сопствену традицију, пошто он не припада царству прозе света. Кишов индекс Имена изгледа овако: „Ади, Андрић, Аполинер, Бабељ, Барт, Белоу, Библија, Борхес, Брох, Црњански, Цветајева, Чехов, Џојс, Фокнер, Фуко, Гогољ, Хамсун, Кафка, Казанцакис, Кено, Кестлер, Костолањи, Крлежа, Лотреамон, Љермонтов, Малапарте, Ман, Мандељштам, Мопасан, Петефи, Пиљњак, Пруст, Пушкин, Рабле, Роб-Грије, Вл. Рејмонд, Сартр, Исидора Секулић, Сервантес, Шкловски, Толстој, Тургењев, Т. Вулф, Вирџинија Вулф...“ Три тачке означавају отвореност тог списка. Појам традиције сматра евроцентричним. Киш је уверен да се културна традиција не може једноставно добити у наслеђе, као прћија, а још мање „посисати с мајчиним млеком“, већ да се „духовно племство“ може створити „једино духом“, и да је Т. С. Елиот сасвим у праву када тврди: „Традиција се не може наследити, а ако вам је потребна, морате је (господо) стећи великим трудом“. Колико је Киш држао до књижевне критике, илуструје његов избор из традиције, попис имена, где су се нашли и Ролан Барт, Мишел Фуко и Виктор Шкловски. Најважнији задатак критике је трагање за диференцијалним осећањем. Критичар мора бити компаратиста, иначе никад неће изаћи из свог дворишта, из свога дијалекта. Књижевнокритичку природу имају четврто и пето поглавље. На мети се прво нашла Јеремићева књига мисли и максима Лице и наличје. Он Јеремића види као „само једно опште место, збир свих баналности“ наше књижевности. Пето поглавље носи наслов „Дупли гулаш Бранимира Шћепановића“, а на мети се нашла дужа, коначна верзија Шћепановићеве приповетке Смрт господина Голуже, која је доживела велику медијску славу.

Киш је против: клишеа у књижевности; анахроничности; општих места у књижевности; неистинитости; немотивисаности. Писац треба да се лати теме која је за њега значајна, сматра Киш, која му помаже у сазнавању света. Даље, писац може да измисли све што се може измислити, али у оквиру могућног, вероватног, уверљивог. Киш цитира Паунда: „Када је писац до у танчине овладао техником писања, не може више да тражи извињење, не може више покушавати да се оправда кад је већ начинио грешку“.

Кишов Час анатомије једна је од најоштријих критика нашег књижевног живота, али и поетичка књига која прати његово прозно стваралаштво. У жару полемичког обрачуна, Киш је доводио своју иронију до разарајућег сарказма.