Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________7_





Поезија наших дана





У ЗНАК СРПСКОГ ВАСКРСНУЋА

Опет смо се изделили кô небраћа и душмани,
и све чешће тако бива да нас злобна клица гони.
Да којоти крв нам лочу и месом се хране врани.
Док нам сузом заветницом плачу свеци на икони.

Сами себе набијамо на стржево оштро коље
и терамо правду кривдом у заблуди свога ума.
Што смо гори – опакији, чини нам се, све смо бољи.
Не певамо над колевком. Од крстача ниче шума.

Земља нам је у пепелу испод ког се још жар скрива
и стопала боса пржи. Коровином ћуте њиве.
Ми међаше, још, гурамо испод брида од сечива.
Не сањамо умотворно, нит видамо ране живе.

Савовање није луча, а некад' је било свима.
Утулила колективно светловида зрака плама.
Притишће нас светлост дањска, нама годи месечина,
па спутани бауљамо с конопима на рукама.

Хоће ли нам Бог свемоћни дати ума и разума:
да зацеле грудоболи, неразумне ране љуте?
Да дигнемо, опет, кућу и огњиште поред друма,
и слушамо испод стреха појопојке и гугуте?

Да нам род се рађа, множи и напуни земљу свету.
Литургија да жубори. Реч да слика неба плавет.
Да са постом искупимо грешну душу, разапету
и љубимо камен-плоче исписани Старозавет?

Нека братство вовек жари, она, капља родног вина,
са чокота тежачкога. Причешћујћ' до сванућа
у молитви благородној Светог Духа, Оца, Сина.
Воздижући вечнo псалме, у знак србског васкрснућа!


~ Аћим Тодоровић ~

Победничка песма са XIV Сусрета песника
"Своме роду од Косова до данас"


НЕ ДАМ


Не дам ти да видиш
Мој ишарани лист папира
Роковник мог живота
Мој бијег од немира.

Не дам ти да чујеш
У пјесми мој глас
Мој клавир у срцу
Од свих олуја ми спас.

Не дам да додирнеш
Мој паучинасти сан
Мој од пијеска дворац
Ни испружен ми длан.

Осјети - ако можеш
Оно што душа живи и слути
Осјети - и буди ту
И само, само ћути.

~ Јелена Глишић ~

***

Ноћи румене нису добре за скривање,
Лијено пузиш, влажиш пут. Пуж. Срце моје,
Остаје заточеник у отвореној ћелији.
Изгледа, небо се закачило за чивилук. Мјесец.

Блиједе ноћи, нестају, тамо иза неба,
сунце гране.

Чуо се само откуцај, све је ново постало,
Чежњиво сјећање, ти слутиш да се сјећаш.
Јато врана је прхнуло, мисао, стрепњу, тренуло.
Небески поглед и стих, засташе у новој нади,

Блиједе ноћи, нестају, тамо иза неба,
сунце гране.

~ Саша Кнежевић ~


ТИХО

Тихо, тише, молим те – реци, али тихо
да се не чује како је ударио,
биће ми срцу тешко кад сазнају
праву истину.
Тихо, тише, молим те...

Будан је Он, Он ме увијек чека.
Реци, али тихо да се не чује како је
живот неправедан, биће ми срцу
тешко. Не стављај на своје груди
толике бриге, Он зна како и зашто.
Тихо, тише, молим те...

Биће ми срцу тешко кад сазнају
за моје сузе... Реци, али тихо
да се не чује да живот је кратак
и прође као мирис мајске руже..
тихо, тише, молим те...

Реци, али тихо да нас небо
и звјездице не чују. Хеј, погледај
само како нам предивно оне
и небо свједоче да је Бог заиста
Свјетлост, Љубав и Љепота!

~ Зорана Кошпић ~

СЛИКА ДУШЕ

Обој своје сузе крвљу срца мучног,
и насликај мени једну слику што је
у ноћима сневаш, срца неодлучног,
слику на којој је сав јад душе твоје.

Барем на тој слици све искрено кажи,
кад ми своје не смеш испричати тајне,
слика само ћути, ал’ са безброј дражи,
открива ми твоје просторе бескрајне.

Нек ми цео живот краси недогледом,
и нико је неће видети нит’ знати,
да су њене боје преливене бедом,
да је сенке њене чист јад мог’о дати.

Насликај је зато, ма и била ружна,
јер  схватити неће нико осим мене,
уметност живота колико је тужна,
па и кад је створе и срце и зене.

~ Марко Јуришић ~
 

¤

 Заврнут

Заврнула те сврдларица
у рупу наопаку скупу
до у бескрај тунела.
Отпор материје а
врх ти је оштар.
Ни цвикцангле ни
брдо крстасто
неће зацвилети
кад ти елементи попусте.
Тврдаш рзаш шарафиш
хтео би ка светлу.
Рукача јача од
сваког отпора
пресијан загрејан
до половице стао
глава вири кљештаста
слути крај глупава
што се дала природи
што је радник састави
у каљаоници ваљала се
до руку твојих спавала
а сада без главе остала.

~ Драган Крсник ~



ГЛАСНО ЋУТАЊЕ

Замрле су на уснама речи,
а разум се мути.
О, како тишина болно звечи,
када се гласно ћути.

Нема реч душу слама
и свакa се чује јасно.
Свака је оштра као кама,
иако ћутиш гласно.

Густа тишина јечи,
провејава лоша слутња.
Више од свих речи,
говори гласна ћутња.

Врисак у мени ћути,
знам, за нас је касно.
Тишина крај слути,
говори ћутање гласно.

И знам олуја се спрема,
из ока суза ромори.
Када је љубав болно нема,
тишина гласно проговори.

О, како у души
одјекује немо шапутање.
Горка је истина,
што је прекрива
громогласно ћутање.

~ Драгица Бека Савић ~


***

Посекли су трешњу
под којом сам седео с њом,
једноме давно, кад сам је волео,
и поклањао јој своје снове,
који се остварили нису.

Били смо млади, и жељни свега,
и њене су очи озбиљне биле
кад сам је пољубио
и био срећан, као ретко када,
у годинама што прођоше,
не знам где.

Мирисали су зумбули
и чуо се жамор ноћи с улице
и месечина је била,
и пружио сам руку ка хаљини њеној,
а она ме загрлила и рекла
да се још довољно не знамо.

Небеса беху осута звездама,
и изгледало је да ће и сутра исто бити,
и да имамо времена,
и да нам срећа досегнута
побећи не може.

~ Милош Петронијевић~

ПЈЕСМА СПОРИЈА ОД ЈУТРА

И опет, чему то,
док ми душа пуца на хиљаду
комадића и
нестаје у  плач,
док одзвањају крици
моје урлике нико не
разумије?

У чекаоници јутра,
тек понека мисао постане сјећање.

И нестаје сан,
тамо гдје из ноћи у ноћ
одлази од мене,
покреће буру:
О птицама и пјесми,
градовима,
прољећу, па
опет пјесми.

Страх се игра у кољенима.
И питам се, чему?

Не разумијем ни вјетар
ни своје дланове,
ни тишину:
па опет плач.

Боли ме ово свитање.

Тамо негдје беспомоћно лута, изгужвано,
све што хоћу да кажем,
а не знам праве
ријечи.

~ Никола Ћорац ~