Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________7_





Шест сонета | Небојша Бошковић




МОЛИТВА

Споро благ сутон вене
и побожна тишина влада,
да л' тешка суза Вечне
на свету земљу пада.

Звездице, сестрице мила
чујеш л' душа шум...
Јеси л' на небу била
кад је сагорео хум.

Одвећ се молим Свецу
к'о да над одром плачем
и вапим за Божју вољу.

Нек' застава бесмртну децу
открије пламеним мачем
поново... На Косову Пољу.


У ПРАСКОЗОРЈУ
Жаклини

Снивам је у зорама белим
док не проспу румене зраке,
ка њој поћу срцем целим
к'о за гласом из далеке бајке.

И мис'о лелуја високо
кô да у души успомену зари,
и време у то застаје око
и сат се замагљује стари.

А коса јој к'о месечев сјај
трепери низ искре звездица
што вече срмом пуне...

Чула је мог срца вапај
и са зрачног су пале лица
кô бисери две сузе крупне.


ПУТ


Шири се топла тишина
и дрхти јек црквених звона,
је л' звездана прашина
пала даљинама Дона.

Низ срце слази тама
и жеље у души убија,
а лира к Богу лети сама
и носи реч: Србија.

Да л' то прилази моћ
која ће осветлит пут
из у Москви коване сабље.

А кроз блиставу ноћ
месец се уздиже жут
и римом крв капље...


ВОЈНИК
Драгану Васиљковићу

И кроз овај мутни век
хероји се окрећу у гробу,
и сваки човек, ако је Човек
биће то у сваком добу.

Да ли је Сатанин лик
над свима исписао број,
Бог је рекао да војник
мора да брани народ свој.

Свуд се изроди роје,
низ заставу пада мрак
и нема зоре да сване.

Душе им се сенке боје,
ви сте били див јунак
ког су издали, капетане.

ПУТОКАЗ

Јер нисмо рођени сине
да кроз цветна минемо поља,
венама хује беле даљине
и у њима Божја воља.

У крви су спознања плиме
и зрак дрхтавих зора,
које су ми клесале име
уз крст светлог мрамора.

И кад ме слуге мртвог осуде,
а дух престане да дише
и у Небеса извије оду:

нек ти песма путоказ буде,
а низ гроб само да пише –
био је одан српском роду.


ПЕВАЊЕ
Александру Пушкину

Кроз облак вири месец жут
и злато низ тамне литице тече,
немо се буди млечни пут
и меко светло испуни вече.

Сен је туге на срце стала
да дрхти у часу Вазнесења,
с неба је чудна звезда пала
и блештава се отвара Васељења.

А лиру душа тихо такла
измеђ' молитве – и исповести –
к'о тешка туга небески Рај.

Слази у тајне одаје свести
до Раја – стазама Пакла –
и уз риме сину сузе сјај.