Ђурин кутак
ЂУРИН ПРВИ РОМАН - Генијални пас Сити
15. КУЧКА КОЈА УМИРЕ ОД МРЖЊЕ Метка је била опсједнута мржњом, не схвата да је и мене бог створио, да имам право на постојање и живот као и она. Некада је Метка по брдима уз Купу шврљала куд је хтјела, других паса није ту било, уживала је у пустоши и дивљини. На нашем имању посјећивала је мог газду, он би је помиловао, дао јој нешто да поједе, поступао према њој с више пажње и љубави него њене газде, помало ју је мазио. Сада сам се појавила ја, мој газда воли мене и њу, али ако би морао бирати између мене и ње сигурно би изабрао мене, то је боли, с тим се не може помирити! Од када се појавио Гаро, боји се да јој га не отмем, њена мржња је још више порасла, набујала је као квасац, не може је контролисати, мржња јој разара душу! Једини ко ју воли је Гаро, има цуру, високу, много вишу од себе, штркљасту, мршаву, слабашну. Она се у животу никада није сита најела. Њеним газдама је незамисливо да троше на њену храну, добија само отпатке, када их има, често их нема у њиховој кући, они су штедљиви и шкрти, живе само за богатство. Ја сам с мало зависти гледала на игре и натјеривање Метке и Гаре, жељела сам им се придружити, али сам схватила да је Гаро Меткин дечко, да припада њој, јасно ми је да је она веома љубоморна, да ме не желе у свом друштву. Од када сам ушкопљена, изгубила сам занимање за мужјаке, Гаро ме као такав не интересује, једино, радо бих мало трчала с њим. Зашто не и са Метком? Али кад осјетиш да те неко не воли почнеш га избјегавати. Истина, ни ја не волим Метку, али је не мрзим, само, не уступам јој своја права! Она има своје газде, ја своје, мени њени не требају, а своје јој не дам! Може ти се неко не свиђати, не мораш га зато мрзити! А тога ни код Метке ни код њених газда нема, они мрзе све око себе, а понекад и сами себе, посебно домаћица. Била сам свјесна да ћу са Метком имати стално проблема и непрестано сам се спремала да јој се супротставим. Показало се да њена мржња господари њеним поступцима, она под притиском те мржње потпуно губи разум, није свјесна свог понашања, јаз се између ње и мене стално продубљује. Ма колико ја показивала жељу за миром и борила се за нормалне односе, ублажавала сталне неспоразуме, пријатељства ту није могло бити. Већ се растиње разбујало, прољећна топлина оживјела све што је зими било притајено, чежњиво чекало повољне услове да букне животом. Воћке су већ оцвјетале, млади плодови на њима окрупњали као ораси, шума озелењела. Стари газда је дошао на имање да раскрчи шибље око пута, кад се пут кроз шуму присуши да може колима доћи у воћњак, није волио да их оставља доље на цести. Сада кад је кућа порушена, морао је алат возити у колима и неких тристо метара носити га до наше рушевине, кад пође кући враћао га је поново у кола. Накарадна рушевина, као одрпана стара баба, као авет рата, стајала је на лијепој зеленој ледини, са застрашујућим изгледом, ругоба на лијепом лицу лијепе наше домовине, које су њезини синови, домољуби унаказили. Са ћудљивом сусједом Матилдом Граховац односе смо пореметили. Када ју је Анте Бунтић возио на имање, напунио јој је главу свачим, наговорио је да не да Старом газди користити њену кућицу. Још када је испричала своје доживљаје као младе дјевојке у Другом свјетском рату, односи су погоршани. Као нешто нормално, причала је како су оне, младе дјевојке, усташка младеж, стајале на мосту на рјечици Суњи, у тој вароши, са рогуљама у рукама, и на њих набадале лешеве мртве српске дјечице коју су усташе заробиле и бацале у воду да се удаве и да их ријека носи даље према Сави и Београду. Анте Бунтић тамо даље, у Вуротама, има виноград, био је чудан човјек, родом са Брача, тамо му живи брат с којим он већ двадесет година не разговара, посвађани су. Стари газда га никада није видио да се насмијао, увијек је мрк, до подне мрзи себе, послије подне и себе и читав свијет! Стари газда је сјекао грање, израсло поред пута, којег је снијег поваљао преко колника, послије зиме остало је да тако лежи. Крчио га је и бацао даље од пута у шуму. Ја сам лежала на сувом лишћу поред пута, ослушкивала шумове, спремна да уочим и најавим било какву опасност, кад бих нешто необично зачула. Одједном се, путем поврх Галовићевог воћњака појавио Гаро. Придигла сам се, изненађена његовим доласком. Показао је жељу за игром, тражио је забаву. Ништа не слутећи, лагано сам потрчала према њему, он је бјежао спорим трком, изазивао ме, скренуо к нашем имању. Доста наивна, простодушна као и мој Стари газда, ником не желећи зло, ни од кога га не очекујући, без журбе сам протрчала поред врата на углу Галовићевог имања. Сакривена иза купине, која је ту бујала на горњем улазу, са великом енергијом и натприродном моћи, искочила је мршава прилика Метке. Змија! Дохватила ме је баш у предјелу пише. Чини се да се сва њена мржња и снага скупила у одлучност да ми одгризе управо пишу. Да ли је на тај начин хтјела да се заувијек отараси своје ривалке код Гаре? Је ли страховала да бих јој га ја могла отети као што сам јој могла отети право на ова брда. Ја сам чувар а не скитница и знам што треба да чувам, власништво својих газда и ништа више! Болно сам скикнула, продорно, очајно. Упала сам у подмуклу клопку, покварену. Само је Метка могла да ми је припреми. Мој бол је био тим већи што ме је надмудрила та кучка која умире од мржње. Муњевито сам сковала план, морао је бити сасвим сигуран. Гаро је само њен сарадник, послушник! Да јој не би помогао у обрачуну са мном дала сам се у најбржи трк за њим, као да се желим с њим обрачунати. Жељела сам и њега увјерити у то. Када сам била на пола пута изнад Галовићевог имања, иза окуке истрчао је Стари газда да види што се дешава. Изненадио га је мој неочекивани крик. Газда је у једној руци држао одсјечен прут, а у другој косир, застао је на углу код отворених врата Галовићевог имања и посматрао како јурим Гару. До краја Галовићевог воћњака наставила сам трк за Гаром који је бјежао као да му се о животу ради. Осјећао је кривицу, спасавао живу главу. Страх који га је обузео дао му је натприродну брзину. Да му додам још страха и одбацим га што даље, стала сам, али сам наставила ударати предњим ногама о сасушену земљу појачавајући те ударце тако да је он имао утисак да га у трку сустижем и да ћу му се сваког часа сручити на главу, да је готов, да му нема спаса. Отрага сам видјела тупаву Метку, сједи у врху воћњака, равнодушно посматра како прогоним Гару, ниједног тренутка није помислила да би свом пријатељу требала помоћи. Кад сам оцијенила да је бјегунац довољно далеко окренула сам се и са страшном намјером појурила к Метки. Заклаћу је, ни бог је не може спасити! Мој бијес није имао граница, одлучност ми је била ненадмашна! Морам се коначно ријешити те бештије. Доста ми је те свиње, ње и њене мржње! – Сити не, Сити не! – почео је викати на мене Стари газда који је у моменту схватио моју намјеру. У нормалним околностима послушала бих Газду, његов глас је звучао више од наредбодавног. Али ово нису биле такве околности! Прије него је Стари газда успио подигнути прут, млатнути ме, ја сам пројурила испод прута, нашла се на улазу у Галовићев воћњак. Глупа Метка још је сједила на мјесту одакле је посматрала моју јурњаву за Гаром, тек кад сам ја скренула на њено имање схватила је да треба бјежати. Бијесни ураган је јурио на њу! Није се успјела подићи, направити ни најмањи скок, ја сам се већ сручила на њу. Као што је читава, сва њена пажња била усмјерена на моју пишу, мој вучји инстинкт је нациљао њен подвратак, гркљан, ту гдје је најслабија, ту се даве сва жива бића, смрт тим путем најбрже долази. Заклаћу је, миле ми мајке, зклаћу је, ни бог је не може спасити. Пала је на леђа кад сам наскочила на њу, дограбила сам је за подвратак, зарила јој полудјеле очњаке у гркљан, њена смрт је била неизбјежна. Још је само успијевала испуштати стравичне продорне крике самртника, који су као слободне птице летјели и мртви падали по околним брдима гдје је некада усамљена Метка безвезно лутала, ловила птице и тако се прехрањивала, на та брда никада више неће доћи ни њена сјена ни њена прилика. Старом газди су у душу, као отровни кликери на дну посуде, ударали ти крици, страшно му је неугодно било чути их, цијенио је богатог агронома Галовића, друговао с њим колико је то његова жена дозвољавала свом мужу, није могао дозволити да ја закољем ту протуху. Појурио је према нама витлајући прутом и љутито, наредбодавно викао: - Сити, не! Сити, не! Није он знао што ми је ова кучка који часак прије учинила. Кад је постало већ сасвим очигледно да ће за који тренутак Стари газда бити поред нас, опаучити ме прутом, до моје свијести је допрла стварност, схватила сам да сам на најбољем путу да закољем Метку, што се мојим газдама не би никако свидјело, у њиховим очима не бих постала јунак него убица. Прије него што је Стари газда замахнуо да ме одалами, ја сам промијенила одлуку, нећу гадуру заклати, али јој никада нећу опростити свирепу подмуклост, зачињену мржњом и нетрпељивошћу. |
Подигла сам се са ње, подигла њу са земље, осовила је на ноге, држећи је и даље за гркљан повела сам је њеној кући. Уврх воћњака стајао је добродушни свједок догађаја, драги Стари газда, посматрао је што ћу ја учинити са противницом чија је судбина била у мојим зубима. Могла сам само једним наглим трзајем устрану да јој прекинем гркљан и Метка би била само лешина. План је сада био сасвим другачији, хуманији. Да Стари газда не гледа што ће се даље дешавати, провела сам своју робињу између стабала у други међуред воћа. Газда није будала, и он се помјерио да може пратити реализацију моје одлуке. Заробљеница је послушно ишла, није се опирала.
Водила сам је право њеној кући. Давала сам јој до знања што је њено, сав предио
који је некада био њен, у којем је до ове задње гадости могла уживати, сада је припао
мени, од овог часа па до смрти њене или моје. Пресуда је коначна, без права на жалбу! Када смо пришли близу њене куће, пустила сам да први пут, слободно удахне. Као за Гаром, почела сам предњим ногама ударати о отврдлу земљу, тјерала је да бјежи, уливала јој страх да трчим за њом, појачавала сам ударце да добија утисак да сам јој за леђима, спремна да скочим на њу не буде ли бјежала према кући.
Са великим поносом, испуњена задовољством, враћала сам се лаганим кораком према Старом газди. Знала сам да он одобрава мој поступак, одбацила сам освету као ружан чин. Знала сам да ће он одобрити и моју одлуку да Метки никада више не дозволим излазак изван простора Галовићевог имања. С усхићењем је гледао како се сваки пута попишам на њиховим улазима, обиљежим до куда Метка смије и може да се креће. Али она по природи глупача, понекад заборави помирисати те биљеге па изађе ван, међутим, ако ја изненада наиђем па ме она примијети, сјећање јој се тренутно освјежи, она жури у своју ограду. Ако ме не примијети, ја трком журим да је утјерам у ограду, затим се вратим на наше имање, легнем окренута погледом према Метки, пажљиво пратим њено кретање, да се не усуди изаћи изван њеног простора. Не дао јој бог да то покуша! Након тога догађаја Метка је осјећала кривњу. Требало јој је неколико дана да се опорави. Кад је мало живнула, појавила се сва изгрижена пред газдама. Они су мислили да је изгрижена и по трбуху и бедрима, али није било тако, то сам је ја изгребла и издерала задњим шапама док сам је давила.16. СТРАШНО ЧУДО ПРИРОДЕ У шуми, близу нашег имања, ветеринар Томо Врбанус искористио је повољан положај свог посједа, преградио дубоки јарак, направио брану, добио језеро, у којем узгаја, за своје потребе, нешто мало риба. Рампа на улазу на његово имање често је отворена, најчешће је не затвара. Криволовци долазе на језеро, краду рибу, ту је лијепа хладовина, згодно је за пецање. Мато Малинар је добро проучио навике ветеринара Томе Врбануса, знао је када власник језера долази на свој посјед. Малинар је међу становницима села Стара Дренчина био оно што је Метка међу псима. Млад се домогао пензије, радити није волио, одао се скитњи по брдима између Старе Дренчине и Вурота. Задњих година многи Сишчани су покуповали земљиште по брдима уз Купу, засадили воћњаке, изградили викендице. Ситни лопов који дријема у сваком човјеку, пробудио се одавно у Малинаровој души. Неки викендаши су уређивали на својим парцелама његоване вртове, уз излетничке куће налазило се вриједних насада и материјалних добара које су привлачиле Малинарову пажњу. Кад нема никог од викендаша долази у риболов на Врбанусово језеро. Из скровишта узме свој сточић и прибор за риболов, сједне на руб језера, у дебелој хладовини, огрнутој угодном свјежином, хлади дебело тијело, испија боце пива, ако риба добро гризе, понесе кући вечеру. Жени и дјеци каже да је рибу уловио у Купи. Пивске боце оставља на брани језера. Када би кући донио поврће жена га је питала откуд му, а он би нехајно рекао име било којег викендаша, дао му човјек, имају људи тога за бацање. Жена би зачуђена слијегала раменима, није знала да ли да му вјерује или не вјерује. Ништа није разљутило Мату као кад је Стари газда заједно са сусједом Николом Жунићем оградио свој посјед, да му зечеви и лопови не могу несметано правити штету. Лопов је знао да ограда није постављена само због зечева. Сада је могао једино пролазити покрај ње и гледати бујно поврће у врту, није се усуђивао провалити ограду, бојао се полиције и судских власти. Лутали смо по државном дијелу шуме, тражили кочиће за парадајз и тркље за грах, Стари газда и ја, пратећи га вјерно као сјенка, открили смо језеро. Ја сам била ожедњела, напила сам се хладне воде, спарина ме је давила, ушла сам у воду, освјежила се. Газда је био зачуђен када сам му пришла мокра. – Гдје си се смочила, мајка те шашава? – упитао је изненађен. Увијек ме је из њежности звао својом малом шашавицом. Наравно, смртно бих се увриједила да је он помислио озбиљно. Окренула сам главу, показала му језеро неколико метара удаљено од нас. Одмах испод језерске бране пролазила је Врбанусова ограда, постављена тек толико да се означи да је горе приватно имање, само једна бодљикава жица, причвршћена негдје за дрво, а негдје за кестенов колац забијен у земљу. Кад сам показала Газди главом према језеру, он је зинуо од чуда: усред шуме, на стрмини, на брду, језеро! Начинио је неколико корака до рампе и нашао се заједно са мном на земљаној брани. Ја сам опрезно ушла у воду да се још једном освјежим. Горе, десетак метара узводно, гдје се језеро сужавало и било плиће, праћакнула се риба, као да жели показати: еј, и ја сам ту! Мало јато дивљих патака, украшено тамномодрим перјем пливало је по језеру. – Убаво, прекрасно – усхићено је рекао Газда. – Врбанус је створио рај на земљи! Ветеринар је знао што је уживање, одавао се ужитку. Мало даље, горе кроз грање, назирала се његова прекрасна викендица, окружена стаблима воћака са сочним плодовима бресака, још недозрелих шљива, јабукама савијених грана од урода. Испод викендице је подрум са чврстим вратима, са масивним столом и клупама, са бачвама у којима је разнолико пиће, вина и ракије. У том подруму била је за вријеме рата команда Хрватске војске. Ту, у викендицу, дрвећем и воћем заштићену од радозналих погледа, ветеринар је доводио на пиће и на роштиљ своје друштво, угледне грађане Сиска. Кришом су долазиле и његове љубавнице. Ја сам са уживањем кружила језером, расхлађивала се у мутној води, обојеној наносом иловаче с њива. Газда је, задивљен, уживајући, шетао дуж језера. Изашла сам из воде, шетала заједно с њим, кад год бих осјетила жеђ, загазила бих у воду и дугим језиком убацила мало воде у желудац. Подуго је требало Старом газди да схвати мој оправдани страх, више дана и више пута је покушавао да ме гурне у воду, знао је да сам одличан пливач, али у воду морам ући опрезно, уши ми морају бити изнад површине, њих не смијем мочити. Газда је почео проналазити комаде штапова, ломити их и бацати у језеро. Ја сам пронашла мјеста гдје сам се могла на сигуран начин спустити, отпливати по те комаде и донијети их. Љети смо често одлазили на језеро, газда је узимао предах, након напорног посла, ја сам уживала у купању. Дуж пута, од улаза према кући, ветеринар је посадио борове, њихова густа стабла, с обје стране пута, витка, равна као стријела, изгледала су дивно, алеја, милина за гледати. Газда је волио све што је лијепо, посебно оно што је везано с природом. Радо је долазио на језеро, мени је његова опчињеност љепотом тог имања сасвим одговарала, уживала сам заједно с њим. Понекад би у језеро навратиле дивље патке, да се одморе, уљепшају га и дају му ону посебну љупкост природе која нам живот чини љепшим, одмор пријатнијим. Међу младим боровима, према прекрасној ветеринаровој кућици, на десној страни, Газда је запазио мноштво прекрасних отровних гљива мухара. Њихови велики црвени клобуци, са бијелим тачкицама, привукли су његову пажњу, он је пожелио фотографисати то невиђено чудо страшне љепоте, али његов апарат већ одавно су дјеца покварила и он је ту смртоносну љепоту могао носити само у сјећању своје душе.
Од броја 14 часопис Суштине поетике ће у наставцима својим читаоцима представити Ђурин први роман. |
