Неизречена

Кривим Те ја,
која не окривљујем.
Што си ми маглом
сребрном окупао видик,
па ништа друго не видим.
Само слутим.
Мирим непомирљиво,
спајам раздвојено
љепилом свога сна.
Осуђујем Те ја,
грешна, неутјешна.
Крив си:
за мој корак лак,
за сунчев зрак кроз
окно душе.
Обманути ме
врелим дахом
горе је него
ме изгубити.
Уљуљкати ме оком,
напојити усном, па
одувати орканом
неизреченог,
неучињеног,
беспутог,
јаловог -
велики је гријех.
Па опет, тако крив и осуђен
Ти мене кажњаваш,
јер сјена постајем,
зовем Те, вапим Те
са дна.
И знам:
још увијек могу
вјечност да дам

Мјесечева

Мјесец ми руку пружи једне ноћи
и упита ме да л' ћу за њег' поћи?

Његова сребрна рука прстима
обавила моје, па сад дишемо
удвоје.

Поглед ми нову одјећу даде,
у тај поглед и ријеке и мора
и све, баш све стаде.
Чврсти ми загрљај даде.

Од мириса ноћи
те лаванде душе,
остах без даха и
ни ријечи изустити
не могох... од немоћи.

Ријеч из грла крену,
али сунце је прену!

Он никада неће знати
да сам му звијезде могла дати,
па као залутали Одисеј
небом плови.
Док га паучина зоре не улови!