КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________15_
Уредниково ћоше
У овом броју представићу вам
неке од песама које сам превео са руског језика.
Алексанадр Петрук
ДОБРО ЈУТРО
Добро јутро сунце пробуђено.
Чуј, небо не плаче више,
Цвет се дуги смеши занесено
У дану пуном сна без кише.
Добро јутро сунашце. Устани!
Капи росе звоне гласно.
Низ стаблљике лако пуштени
Зраци дана складно и јасно.
То тренуци среће не пролазе;
На прозору голуби се љубе,
Крилима лаким низ стакло слазе,
Да добро јутро на њему издубе.
Владимир Агатов
ТАМНА ЈЕ НОЋ
Тамна је ноћ, само меци звижде преко степе,
Само ветар фијуче у жице у звезда трену
У овом мраку, знам драга, твоје очи стрепе
И бришеш сузу над колевком скривену.
О, како волим дубину твог благог ока,
Како желим да их дотакнем мојим уснама,
Тамна ноћ нас дели, моја љубави, далека
И овај мрак степски што леже са нама
Верујем у тебе душо најдража моја
Та вера од свих метака у ноћи ме бранила.
С њом миран бејах пре смртоносног боја
Знам, та љубав у мени и с тобом је била.
Смрт није страшна, срео сам је степских ноћи
И сада се, ево, нагиње преко мене.
А знам над колевком чекаш кад ћу доћи
И знам, од смрти ме чува љубав моје жене.
(1942)
Дмитриј Веневитинов
ПЕСНИК
Тебе и син божији познаје,
Миљеник си музе и надахнућа;
Знаш ли обичног света одаје
Његове речи, кораке у чезнућа?
Напрасит није ни строг ти ум,
Не падаш у ватрене разговоре;
Но јасна мисао светла је шум –
Несвесна погледа у освит зоре.
Препуштен ужитку, ошамућен сав;
Пред олујним ветром младости,
Набусит у смеху, с криком ко лав
И необуздан у трену радости:
Све ти је страно, све дивље тако,
А све ти спокојно баш изгледа,
Мада у осмеху често су плакȏ
Кад уста постану чудно бледа.
Твоја богиња некад проста
И тихо умно размишљање,
Приносе ти тишину на уста,
Рођеног за душе разметање.
Твоји снови и твоје жеље –
Бојазни, наде и очекивање,
Све тајне, ћутања што те меље –
Души с пажњом нуди чување;
Твоје - не увек јасно осећање,
Одједном – неко или нешто
Буди ватром трен или сећање,
Душу без страха, срце невешто,
А пун си приче и сновиђења
И у очима сјаја и пламења.
И опет тих си, опет плашљив,
Поглед у свој корак спустиш,
Као да стид и срамоту слутиш
За пролазне нагоне плачљив.
О, ако те сретне неко таквог,
Замишљеног са прстом на челу,
Проћи ће крај тебе ко крај сваког
Да не прекине реч невеселу,
Јер твоје божанске, мирне снове
Сузни ће поглед пун чезнућа,
Без речи знати да си уз богове.
Ана Ахматова
НОЋУ
Ваља се небом месец жив као да је
Усред облака лепршавих и меких,
А у дворцу суморни сат дуго траје
И торњу глед шаље пун стрела љутих.
Свом дому тромо иде жена неверна,
Њено је лице строго и замишљено,
Одано најчвршћем загрљају сна
А том ватром храбри срце уплашено
Брига ме за њих – рече у свом немиру –
Загушљиво ми је свете – гласно прозбори –
Бежећи свом врту да гледа звезде уз лиру
Бар седам дана од људи да се одмори.
1918
| Олга Бергољц НИШТА СЕ НЕ ВРАЋА
Ништа се не враћа.
И све је временом одређено –
пролазношћу дана.
Кроз таму и туге провалију,
да само појача суморну, тешку линију –
коју, не знам зашто, од тебе сам крила.
Али не бој се. Нећу прекршити договор.
Неће бити суза, ни питања,
чак ни најблажи прекор.
Само ћу стиснути јаче
празну душу,
да лакше разуме болна стања –
одсад је заувек сама.
Без милости она је сасвим
неповерењем отрована.
Али ти се не плаши –
после свега душа ти је мирна, часна?
Упознао си радост и тугу своје славе –
ни налик оној кад стихом се давим.
Нећу чак
ни од куће отићи
да лутам градом
и тражим људску доброту негде.
Изгубила сам све –
и зашто, онда, да се дружим с надом?
Не верујем да опет
запловити умем неким сном.
Хајде, уредимо кућу на селу –
и окућницу – све по реду,
намештај од прућа
и платно лако, изаткано...
О, ти не бој се
док ме гледаш бледу,
исто као и некад плакати нећу.
Збогом смо рекли – касно је за срећу
Све ће бити добро.
Веруј ми, све ће бити у реду.
Пријатељи ће да нам завиде
и ближњи кад нас виде –
неће сазнати нико ништа о мом једу.
ни да смо сад као незнанци
јер то је мој поклон теби – издајици.
Дмитриј Мерешковски
НА НЕБУ
На небу, што је кô лед зелено
Пролећне зоре тужније свићу
Да ли плаче у даљини звоно
Ил мио зов је у лепом гласићу
На небу – сенка предзвездана
У срцу – вечерња мирна сласт
Ноћ ли је или белина дана
Срећа ли је или туге сабласт
У очима ти је мир поново
Док тишину звездања чекаш
Да ли у срцу љубав је ово
Или само молитва – не знаш
Марина Цветајева
СУСРЕТ
Лепљиви дим над градом се спушта
Куд то крећу покорни вагони
Одједном обасјани морски сутони
У једном прозору, траг дечијих уста.
На капцима сене круници сличне
У коси локне сакрише мој крик
И би ми јасан тај временски трик
Што буди мртве ми воље челичне.
С том девојком у тами прозора
- Што гледа у Рај из димне станице –
Бејах често у сну пуном зора.
И чему те мисли жалоснице
Шта тражи сена у мени што дрема
Јер можда – ни на небу среће нема
Михаил Љермонтов КАД ПЕВА Кад пева – звуци се истопе У пољубу усне занесене, Кад гледа – небеса се склопе У божанске очи само њене. Било да тек гипко закорачи, Или да ти дражесно говори – Она увек осећањем зрачи Тако чедним као зрак кад зори. |
_______________________________
