Григор (Григорије) Витез је рођен 15. фебруара 1911. године у Косовцу које је, како је сам записао, тада било мало село са педесетак кућа, али са много националности. Осим Срба, у њему су живели Хрвати, Чеси, Словаци, Пољаци… Та је мешавина настала кад је у Славонији створена Војна крајина. О свом пореклу и презимену детаљно је писао у књизи Ахмета Хромаџића „Дјечји писци о себи” (1969). Ево шта је написао о настанку свог презимена: „Моји преци с мајчине стране, Милосављевићи, дошли су у Славонију, како се претпоставља, највероватније негде из Босне, иако није искључено ни то да су се доселили за велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем. Преци са очеве стране дошли су негде из северне Далмације, из Равних Котара или Буковице и имали су презиме Алавања. И данас још имамо рођаке с тим презименом у околини Дарувара. Један од Алавања, који је дошао у Окучане, дакле у граничарски крај, имао је почасни наслов витез, и то је касније узето као презиме.”

Песник, кога су генерације ђака напамет училе и тако улазиле у свет књижевности, учили се правим вредностима, у Србији је потиснут у корист неких других аутора, а у Хрватској је, у читанкама од првог до четвртог разреда, сведен на само три песме. Био је одличан преводилац с руског језика. Писао је и поезију и прозу за одрасле.

Умро је 23. новембра 1966. године у Загребу.

КАКВУ КОМЕ КЊИГУ

Замислите, кад би сви у школу пошли –
И они што трче на четири ноге,
И они што их носе крила –
Каква би то чудна школа била!

А какве би им књиге тек морале бити?

Је ли, мацо, књигу би требала и ти?
– Да, за мене и мога сивога колегу
Треба књига у којој се мишеви легу.

А ти, бијели голубане?
– Мени такву књигу гдје је свако слово
Зрно пшенично или зрнце маково.

А ти, медо брундовићу?
– Мени књигу гдје је сваки ред
Мирисан и сладак као мед.

А ти сово ноћобдијо?
– Па знаш да по мраку чита тета сова,
Зато, црну књигу и свјетлећа слова.

А ти, рече натражњаче?
– Мени требају само књиге нашке,
Гдје су ријечи и слова унатрашке.

А ти, зеко зековићу?
– Моја књига, то ми је давна жеља,
да има листове од купуса и кеља.

За такве књиге не водите бриге!
Све ћете добити,
Чим на храсту
Почну први шарани да расту.

КАД БИ ДРВЕЋЕ ХОДАЛО

Кад би дрвеће ходало,
Шуме би се разилазиле на све стране.
Дрвеће би ходало,
А махале њихове гране.

Кад би дрвеће ходало,
И паркови би шетали недељом са шетачима,
А можда би и заиграли мало са играчима.

Кад би дрвеће ходало,
Међу птицама би дошло до велике пометње,
Јер би и гнијезда кренула у шетње.

Кад би дрвеће ходало,
Ја бих писао наранчи с југа
Нек дође код мога болесног друга.

НЕМА ЗА МАЧКЕ ШКОЛЕ

– Куда ћеш с торбом? –
упита Миру мачка.

– У школу! Ђак сам!
Ово је торба ђачка.

– И ја бих с тобом! –
мачкине очи моле.

– Не можеш, драга,
нема за мачке школе.

Мачки је доста
да зна прести,
да зна ловити,
да зна јести,
да се зна верати
и да мијауче.
А то све мачке
код куће науче.



КАКО ЖИВИ АНТУНТУН

У десетом селу
Живи Антунтун.
У њега је малко
Необичан ум.

Он посао сваки
На свој начин ради:
Јаја за лежење
Он у врту сади.

Кад се јако смрачи,
Он мрак граби лонцем.
Разлупано јаје
Он зашива концем.

Да л' је јело слано,
Он то ухом слуша.
А рибу да пјева
Научити куша.

На ливаду тјера
Бицикл да пасе.
Да му мише лови,
Он затвори прасе.

Гуске сијеном храни,
Снијегом соли овце.
А насади квочку
Да му леже новце.

Кад кроз жито иде
Он сједа у чун.
Сасвим на свој начин
Живи Антутун.



КАКВЕ ЈЕ БОЈЕ ПОТОК

Потоку који шумом тече
Опрезно приђе један јелен
И напивши се воде рече:
– Поток је као шума зелен.

Крај стијења поток и даље тече
О камена ломећ’ ребра,
Скакутајући зеко рече:
– Поток је овај сав од сребра.

Кроз поља поток и даље тече
Под ведро небо изашав,
А ластавица озго рече:
– Поток је као небо плав.

И поток даље тече, тече,
Над њим облаци бијели стоје,
Лебдећи бијели лептир рече:
– Поток је овај бијеле боје.

С мноштвом звијезда дође вече.
Угаси све боје дан.
Плашљива срна тихо рече:
– Гле, сав је поток озвјездан.