Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________1_





Живе легенде | Божидар Шујица





Божидар Шујица рођен је 1936. године у Косову Пољу. Матурирао је у крагујевачкој Гимназији 1956. године, а дипломирао упоредну књижевност на Филолошком факултету у Београду 1961. године. Поред поезије бави се и књижевном критиком. Заступљен је у антологијама српске, југословенске и светске поезије.

Живи и ради у Београду.

 

КЊИГЕ ПОЕЗИЈЕ

  • Преступне ноћи (1961),
  • Време и темељи (1966),
  • Срџба (1973),
  • Ура, уран (1975),
  • Кањон (1979),
  • Изгледи за сутра (1984),
  • Ивице, ожиљци (1991),
  • Изабране и нове песме (1995),
  • Најлепше песме Божидара Шујице (2004),
  • Крв драгог камена (2009).

 

Награде

  • Награда листа "Младост", 1961,
  • Награда "Песничких новина",1973,
  • Награда Жељезаре Сисак за књигу године, 1975.


ЈУТРО У БАРАМА ГРУЖАНСКИМ

Љубав је моја све што се јутрос пробудило
О јутро израсли просторе из крви из њива
У ком нека мирисна звезда плива
Ако је а јесте откриће то што се у сну нудило
Љубав је моја све што се јутрос пробудило

О чисто сребро музика о тај луди свод што пева
Што љуби уснама светлости и зеленила
О та размена сокова у пламном сну жила
И тај црвени водоскок што свесрдно загрева
О чисто сребро музика о тај луди свод што пева

Повратак у будно завештање вида неги сјаја
Са коцком сунца у крвотоку и птицом својих руку
Где сенка бика у води је све што има у звуку
О лудило слепила о лудило сунчевих завежљаја
Повратак у будно завештање вида неги сјаја

Повратак нади шеве да свом сну да име
Песми што је рађа ово разарачко буђење
Путу што у слуху немогуће веже корење
Звуку и светлу који постају плод и виме
Повратак нади шеве да свом сну да име

Нек раскошни сјај тка златна душа жита
И чик да ухватиш ту птицу која је сунчев двојник
И чик да у тим огледалима нађеш свој лик
Преко којих јури сунчева коњица запаљених копита
Нек раскошни сјај тка златна душа жита.

Песму твоју пољима пева опсенар дан
Ватру у дугим тунелима врежа и биља
У плод претвара нека светлост везиља
Гле птице јутра пале пробуђени дан
Песму твоју пољима пева опсенар дан

Љубав је моја све што се јутрос пробудило
О јутро израсли просторе из крви из њива 
У ком нека мирисна звезда плива плива
Ако је а јесте откриће то што се у сну нудило
Љубав је моја све што се јутрос пробудило.

¤

Песма за Одил 

О весла поређана у скупине
О коврџе пене на таласима
Обгрљене лавовске риме
О облаци тешки наковњи што
Лебдите са леденим данима
О неоданило јутро о зорњачо празнопрсна
Светлуцава мала паучино
Под ребром дугокосог ваздуха
О ветре-возивино, ветре-возисо
Одакле море извлачи со
У том свету суза у ком још има сирена
О магло испљуснута у ноћ
Крцата цигластим безгласјем
О душе делфина што се преливате
За сенима кренуле молитвеним пијуком
Ка насипима месечине
О трепћући дуги кораци звезда
О немозвучни бубњеви звезда
О сурвани понори у понор самог себе
О олеандри цветали
И умрли у једној боји
Коме шапућете адресу
Ко је тај што је дохватио руб
И спреман да скочи
О Црно море
У одећи љубави
О Одесо
О Одил Одесан
Одесанко
Где си ти пристаништа нема
Где је пристаниште тебе нема



ПЕСНИЦИ

Дахћу на несигурним путевима
Поштари вечности Сведоче
Против себе и све што кажу
Је да чују себе
Како ћуте Све је у томе
Да се каже све а речи
Речи су на смрт болесне



БЕЛИ САН

Поподне последње као спори лет
Птице успомену му продужава
У питому дугу у којој већ спава
И слог претвара у белину и цвет

У сну сан неочекивани надмашава
Музика и боја немогући сплет
О нико нико приступа нема у тај свет
У тај кристал што се нагло увеличава

У лутајућој њиви где звезде и воће
Дисањем њише у сјају самоће
Над њим се склапа као љиљан дом

Јутро је изгубило кључ о како ће
Да отвори кавез тог двојника у ком
Међу живим муњама он је мртав гром



ОРАО У ВИСИНИ

Орао у висини летећи кивно
Као да је камен непомичан, горе,
Данима и данима умирао је дивно —
Откривајући просторе!

Биће које се свирепој срећи диви!
То лице, сажето савршенство гнева!
Презир и слава! Песник који живи
Само толико док себе не опева!