Божидар
Шујица рођен је 1936. године у Косову Пољу. Матурирао је у крагујевачкој
Гимназији 1956. године, а дипломирао упоредну књижевност на Филолошком
факултету у Београду 1961. године. Поред поезије бави се и књижевном критиком.
Заступљен је у антологијама српске, југословенске и светске поезије.
Живи и
ради у Београду.
КЊИГЕ ПОЕЗИЈЕ
- Преступне ноћи
(1961),
- Време и темељи
(1966),
- Срџба (1973),
- Ура, уран (1975),
- Кањон (1979),
- Изгледи за сутра
(1984),
- Ивице, ожиљци
(1991),
- Изабране и нове песме
(1995),
- Најлепше песме Божидара
Шујице (2004),
- Крв драгог камена
(2009).
Награде
- Награда листа
"Младост", 1961,
- Награда "Песничких
новина",1973,
- Награда Жељезаре Сисак
за књигу године, 1975.
ЈУТРО У БАРАМА ГРУЖАНСКИМ
Љубав је моја све што се јутрос пробудило
О јутро израсли просторе из крви из њива
У ком нека мирисна звезда плива
Ако је а јесте откриће то што се у сну нудило
Љубав је моја све што се јутрос пробудило
О чисто сребро музика о тај луди свод што пева
Што љуби уснама светлости и зеленила
О та размена сокова у пламном сну жила
И тај црвени водоскок што свесрдно загрева
О чисто сребро музика о тај луди свод што пева
Повратак у будно завештање вида неги сјаја
Са коцком сунца у крвотоку и птицом својих руку
Где сенка бика у води је све што има у звуку
О лудило слепила о лудило сунчевих завежљаја
Повратак у будно завештање вида неги сјаја
Повратак нади шеве да свом сну да име
Песми што је рађа ово разарачко буђење
Путу што у слуху немогуће веже корење
Звуку и светлу који постају плод и виме
Повратак нади шеве да свом сну да име
Нек раскошни сјај тка златна душа жита
И чик да ухватиш ту птицу која је сунчев двојник
И чик да у тим огледалима нађеш свој лик
Преко којих јури сунчева коњица запаљених копита
Нек раскошни сјај тка златна душа жита.
Песму твоју пољима пева опсенар дан
Ватру у дугим тунелима врежа и биља
У плод претвара нека светлост везиља
Гле птице јутра пале пробуђени дан
Песму твоју пољима пева опсенар дан
Љубав је моја све што се јутрос пробудило
О јутро израсли просторе из крви из њива У ком нека мирисна звезда плива плива
Ако је а јесте откриће то што се у сну нудило
Љубав је моја све што се јутрос пробудило.
|
¤
Песма за Одил
О весла поређана у скупине
О коврџе пене на таласима
Обгрљене лавовске риме
О облаци тешки наковњи што
Лебдите са леденим данима
О неоданило јутро о зорњачо празнопрсна
Светлуцава мала паучино
Под ребром дугокосог ваздуха
О ветре-возивино, ветре-возисо
Одакле море извлачи со
У том свету суза у ком још има сирена
О магло испљуснута у ноћ
Крцата цигластим безгласјем
О душе делфина што се преливате
За сенима кренуле молитвеним пијуком
Ка насипима месечине
О трепћући дуги кораци звезда
О немозвучни бубњеви звезда
О сурвани понори у понор самог себе
О олеандри цветали
И умрли у једној боји
Коме шапућете адресу
Ко је тај што је дохватио руб
И спреман да скочи
О Црно море
У одећи љубави
О Одесо
О Одил Одесан
Одесанко
Где си ти пристаништа нема
Где је пристаниште тебе нема
ПЕСНИЦИ
Дахћу на несигурним путевима
Поштари вечности Сведоче
Против себе и све што кажу
Је да чују себе
Како ћуте Све је у томе
Да се каже све а речи
Речи су на смрт болесне
БЕЛИ САН
Поподне последње као спори лет
Птице успомену му продужава
У питому дугу у којој већ спава
И слог претвара у белину и цвет
У сну сан неочекивани надмашава
Музика и боја немогући сплет
О нико нико приступа нема у тај свет
У тај кристал што се нагло увеличава
У лутајућој њиви где звезде и воће
Дисањем њише у сјају самоће
Над њим се склапа као љиљан дом
Јутро је изгубило кључ о како ће
Да отвори кавез тог двојника у ком
Међу живим муњама он је мртав гром
ОРАО У ВИСИНИ
Орао у висини летећи кивно
Као да је камен непомичан, горе,
Данима и данима умирао је дивно —
Откривајући просторе!
Биће које се свирепој срећи диви!
То лице, сажето савршенство гнева!
Презир и слава! Песник који живи
Само толико док себе не опева!
|